Тупеша: Ситничарити да ли има трагова млијека у намирницама, а не причати са комшијом је пост осуде, а не пост спасења (АУДИО)

Пост је позив на одрицање од себе самога, на самопревазилажење, што подразумијева одрицање од своје воље и својих дјела, од злих помисли и свега што човјека удаљава од Бога, а уздржавање од хране праћено молитвом потпомаже и доприноси томе, истиче у разговору за Радио Фочу професор Православног богословског факултета у Фочи Ненад Тупеша.

Професор литургике, а по свештеничком чину протојереј-ставрофор, каже да тјелесни подвиг – одрицање од хране и духовни подвиг- усрдна молитва и учвршћивање у светим врлинама, један без другог не могу и да би пост без једног од њих био непотпун.

Разговор о посту, професор литургике Ненад Тупеша

Најпоснија храна може се учинити мрсном, као и мрсна посном- све је у глави човјека, истиче Тупеша и напомиње да је потпуно неважна ствар и ничему не доприноси  гледати да ли постоје трагови млијека у некој намирници.

“Не смијемо да оцјеђујемо комарца, а камилу прождиремо, како каже Јеванђеље. Да гледамо да ли има трагова млијека у нечему или да ли је ова храна сто посто посна, да ли је посни сир посни или мрсни, а да тамо с пола комшилука не разговарамо, не називамо Бога људима који поред нас пролазе, постимо, а не налазимо за сходно да дођемо у храм, и ако дођемо осудимо пола цркве што је овај стао овдје, од таквог поста нема користи, то је пост осуде, а не спасења“, упозорава теолог.

Свједоци смо, наводи Тупеша, да се многе ствари формализују, па и пост, када се своди само на размишљање о храни, шта ћемо јести, када и како ћемо јести, коју врсту хране.

“Конзумирање посне хране строго треба разликовати од поста- то није пост. Пост управо има супротан ефекат, да каже човјеку да је биће које је створено на такав начин да једе да би живјело, а не да живи да би јело. Уколико само размишљамо о храни, ми заправо живимо да бисмо јели, па макар то била и посна храна, умјесто да буде обрнуто- да једемо онолико колико нам је потребно да бисмо живјели. Човјек је у посту позван не да размишља о храни, него да се ослобађа од вишка хране коју ван посног периода уноси и користи, и наравно на такав начин се уподобљује једном другом новом човјеку, који је у њему, да буде биће подвига, које је слободно чак и од самога себе”, прича Тупеша.

Професор Бофгословског факултета истиче да одрицањем од хране, човјек треба да дође до тог нивоа да своме биће може да каже "не" онда када му се нешто једе или пије, да покаже да је он господар над собом, а не да храна или природа овога свијета господари над њим.

Пост као и свака врлина и црквена заповијест не може да се стекне одједанпут, већ је потребна навика, да буде стил нашега живота, а када то постане онда нећемо много размишљати шта ће бити на столу.

“У свему је потребна поступност, а наравно да метод и строгоћа поста није општеуниверзалан, јер се људи разликују- имате старе, болесне, дјецу која желе да посте, а ако им наложите да посте на води унапријед је тај пост осуђен на пропаст”, појашњава Тупеша.

Црква богочовјечанским разумом, додаје он, сагледава сваког човјека као засебну личност и одређује мјеру његовог поста.

“Па чак и када се дешава да неко почне пост, па га прекине из неког разлога, па настави, све је то добра духовна вјежба и човјек треба да истрајава, да се вјежба у посту, па макар и не могао да издржи од почетка до краја, а Господ ће када постоји жеља и воља додати да тај пост једном добије свој почетак и крај. Најлакше би било рећи да је то гријех, да то није прави пост, а питање је шта је прави пост и код нас свештеника који постимо, да ли су све димензије поста укључене”, истиче Тупеша.

С друге стране, додаје Тупеша, Христова прича из Јеванђеља, коју је народ лијепо преточио у изреку “Гријех на уста не улази, већ из уста излази”, а која се не односи на посну и мрсну храну, често се злоупотребљава као изговор да се не пости.

„Да је тачан тај изговор народа који не жели да пости или из неких разлога не практикује дисциплину поста, Господ се за своју спасоносну проповијед не би припремао постом 40 дана у пустињи. Свети пророк Мојсије не би постио 40 дана прије добијања законодавства, тако исто Свети пророк Илија и многи други“.

Пад Адамов се десио кушањем кроз храну и пост је, истиче Тупеша, управо враћање у првобитно достојанство човјека, јер човјек господари над свим, па и над самим собом, а то значи и над храном и материјалним свијетом.

“Уздржање од јаке хране има циљ да сузбије страсти у човјеку, јер јака храна и пиће побуђују страсти у човјеку. Човјек када се наједе меса и напије вина, у њему почињу да бујају страсти и којекакве помисли које теже да се преточе у дјело. Сит стомак порађа страсти, и човјек почиње да машта не по Духу Божијем, него по духу овога свијета, по злим бијесима и зато је Господ установио уздржање од хране као почетну фазу господарења над својим стомаком, што значи почетну борбу против страсти које су најчешће производ хране“, појашњава професор.

Потребно је трудити се да се држи пост, па макар и најблажи, према својим моћима, и да се уз пост долази на сваку литургију, што је његов основни смисао.

„Пост имају и друге религије, пост није само феномен хришћана, али је код нас пуноћа поста управо у томе што нас доводи до сједињења са Христом у причешћу“, истакао је Тупеша.

У савременом друштву пост може да подразумијева и уздржавање од мобилних телефона и друштвених мрежа, а то би посебно требало да се односи на дјецу. Уколико желе да посте, било би пожељније и корисније да дјеца оставе телефон и смање употребу друштвених мрежа и игрица, што им је, поручује Тупеша, вјероватно теже него да се уздржавају од мрсне хране.