Стара Хоча: Како је херцегов трг постао турски шехер /први дио/ (АУДИО)

Средњовјековна Хоча- трг и караванска станица на ушћу Ћехотине у Дрину, због свог погодног положаја имала је велику важност за трговину између Србије, односно Рашке и Босне, са једне, и Дубровника са друге стране, што су препознали и турски освајачи, па су је изабрали за прво сједиште Херцеговачког санџака.

Како то напомиње историчар Синиша Мишић у „Лексикону градова и тргова средњовјековних српских земаља“, Хоча је караванима из Дубровника често била завршна тачка, а исто тако из ње су кретали каравани за тај велики трговачки центар на Јадрану.

Из Дубровника су се највише увозили тканина и со, а за Дубровник су се извозиле житарице, кожа и восак из околине Хоче, црвац- сировина за бојење тканине из Србије, те метали из Сребренице и Олова.

Више вијекова Хоча је била у саставу Србије и Рашке, у области Војиновића/Алтомановића, а први пут у састав Босне улази 1373. године

Хоча је важила за једну од највећих колонија дубровачких трговаца, а у 15. вијеку, у вријеме херцега Стефана Косаче, јачају и домаћи трговци, међу којима се као најимућнији помињу Радета и Радивој Цријеповић, Обрад Матичић, Прибисав Вукотић, Добровук Миомановић...

Турци освајају Хочу 1465. године и ту смјештају сједиште привремене војне управе- вилајета Херсек и судске области- кадилука Дрина, у саставу Босанског санџака /ниже организационе јединице биле су нахије, некадашње жупе/, да би у јануару 1470. године основали посебан Херцеговачки санџак са сједиштем у Хочи. 

Због своје позиције на караванском путу од Дубровника према Босни, Србији и Цариграду, Фоча је и за освајаче имала велики значај. Некадашње средњовјековно трговиште немањићке Рашке и области Војиновића-Алтомановића, потом босанске краљевине Котроманића и војводине од Светог Саве херцега Стефана Косаче, прераста у турску касабу, а убрзо и у шехер- већи центар са џамијама, мектебима /основним школама/, медресама /средњим и вишим школама/, текијама /вјерским објектима дервиша, својеврсним муслиманским манастирима/, јавним купатилима- хамамима и водоводима. Осим стамбеног дијела, односно махала, шехер је имао и велики пословни дио- чаршију и пазариште са дућанима, занатским радњама, хановима и караван-сарајима.

Фоча, Царева џамија, пазариште и чаршија, цртеж Лудвига /Људевита/ Кубе 1895. у часопису "Нада"

Изградњу оријенталног насеља „без зидина и капија“ на некадашњој црквеној и манастирској земљи пратио је убрзан процес исламизације /у нову вјеру прелази дио домаћег становништва, а истовремено је Хоча као административни, војни и политички центар Херцеговине насељавана муслиманима из других крајева/, а што се може сагледати на основу турских пописа.

Видљиво је то и по повећању броја и промјени назива градских четврти- словенске називе дијелова Фоче, с почетка турске владавине, како је растао број муслиманског становништва, замијенили су турски називи.

Фоча је престони град Херцеговачког санџака, односно Херцеговачког крајишта или војводлука, како су га Турци још називали, била 106 година, од 1470. до 1576. године, до када је вјерска структура у потпуности промијењена. Хришћани су постепено потискивани из ужег језгра и за њих је мјеста било само у предграђу названом Варош.

У турској подјели насеља, како то објашњава историчар Иљас Хаџибеговић у књизи „Босанскохерцеговачки градови на размеђу 19. и 20. стољећа“ постојала су утврђена мјеста /паланка, хисар, кале/ и отворена градска насеља /варош, касаба и шехер/. 

„Варош је представљала градско насеље /или дио насеља/ које је било искључиво или претежно насељено хришћанским становништвом“, прецизира Хаџибеговић и додаје да су мања муслиманска отворена насеља биле касабе, а већа шехери.

Хришћанска Варош у Фочи формирала се високо изнад шехера, на стрмом терену подно Црног врха.

Фоча 1888. године, поглед на Варош у брду

Сумарним пописом Санџака Босна 1468/69. године /прије формирања Херцеговачког санџака/, у Хочи су, како у књизи "Фоча-средиште херцеговачког санџака" наводи Муамер Хоџић, регистрована 192 хришћанска домаћинства, 70 неожењених и четири удовице. У Хочи је 1477. године било 227 домаћинстава и 55 неожењених распоређених у четири махале и свега три муслимана.

Алија Бејтић процјењује да је те године Фоча имала око 1.600 становника, с обзиром да су домаћинства бројала од пет до 10 чланова, те да је по броју становника била највећи град у до тада освојеним подручјима Херцеговине, Босне и некадашње области Вука Бранковића.

У врху је била и по економској снази, гледајући укупне приходе од становништва /40.936 акчи/, а једино су је и то незнатно, наводи Бејтић, надилазили Вучитрн /45.186 акчи/ и Сарајево /45.744 акче/.

Двије деценије касније, тачније 1499. године, број хришћанских породица у Хочи је смањен на 176, да би 1585. године, сада већ у турском шехеру Фоча живјеле 534 муслиманске породице, а у фочанској Вароши свега 12 хришћанских / или 11 у зависности како који аутор тумачи попис/ и двије муслиманске породице. Османска царевина била је тада на врхунцу своје војне и економске моћи.

У поименичном попису Херцеговачког санџака 1475/77. године помиње се да Фоча има пет дијелова и за четири махале наводе се називи: Махала Иванова, Махала Радивоја- сина Вука, Махала Радоње- сина Бошњака и Махала Вукића- сина Рачића /или Раца/. Све махале су хришћанске, с тим да у Махали Вукића живе и три муслимана.

Тада је у заметку била махала првог херцеговачког крајишника Хамза-бега, коју је, може се претпоставити, насељавала дворска свита, војници и други службеници Османског царства, а она није обухваћена овим пописом пореских обвезника.

Што милом, што силом, у првих сто година турске владавине потпуно је промијењена вјерска структура становништва.  Већ 1530. године, како наводи турски дефтер из те године, у Фочи су биле четири муслиманске и три хришћанске махале, да би 1585. године, што се види из Опширног пописа Херцеговине, било 18 махала, од којих је 16 изграђено уз џамије и у њима живе муслимани. Једна је обухватала винограде /Махала Петојевићи/, а у махали Варош, издвојеној од града, живјели су хришћани.

План Фоче из 1884. године

Дефтер о опширном попису из 1585. године дешифровао је и са османског језика превео Ахмед Аличић и објавио га 2014. године. 

 „У урбаном смислу, средњовјековно трговиште Фоча, постепено се транформисало у касабу, а након градње бројних објеката различите намјене постала је шехер. Према архивским подацима из 1585. године, у Фочи су живјели муслимани у апсолутној већини, јер је било 534 муслиманска домаћинства у градским махалама. У дијелу града који се звао Варош, било је 11 немуслиманских домаћинстава и два муслиманска од којих је једно било новог муслимана“, пише Муамер Хоџић у књизи „Фоча- средиште Херцеговачког санџака“.

Неки од пописаних носилаца домаћинстава- породичних заједница у хришћанској Вароши 1585. године били су кујунџија Петрија, син Степашинов, Вук, син Михаилов, Вукосав, син Драгулов, Вук, син Цветков... Међу становницима хришћанске Вароши наводи се и „Сулејман, нови муслиман“, што очито говори о дојучерашњој хришћанској породици, која тек што је била прешла на ислам.

Катастарски попис из 1585. године, превео и објавио Ахмед Аличић

Ево тадашњих назива свих дијелова шехера Фоча: Махала Хамза-бегова, Махала старе џамије, умрлог султана Бајазита /Цареве џамије/, Махала Мустафа-паше, Махала часне џамије Хасана Балије /Алаџа џамије/, Махала Џафера челебија, Махала кадије Османа, Махала хаџи Алије, Махала султан Фатиме, Махала хаџи Мустафе, Махала Мехмед-бега, службеника Високе порте, Махала умрлог Мумин-бега, Махала хаџи Сефера, Махала умрлог Мустафе челебија,  Махала Ибрахима челебија, Махала Пири Давуда, Махала Џафер-бега, Махала Петојевићи, Махала Варош.

ДЕЛОЖИРАЊЕ ХРИШЋАНА КАО КАЗНА ЗА ПОБУНУ

Да би измијенили конфесионални састав становништва и тиме осигурали власт Царевине, како пише историчар Богумил Храбак у књизи „Фоча до краја 18. вијека“, Турци су код становништва старих тргова које се држало раније вјере примјењивали насилне мјере, попут, наводи он, деложације у Хочи 1477. године. Храбак пише да је приликом пописа 1477. године извршено депосједовање хришћанске популације, што би се, појашњава, данас рекло деложирање.

„Од хришћанског живља, не само у Хочи, одузети су плацеви за изградњу муслиманских зграда, дућана, и других пратећих објеката. Хришћани су постепено уклањани и замењивани и на нижим економским функцијама, које су до тада обављали...“, пише Храбак.

Непосредно прије депосједовања хришћана у Хочи, догодио се упад снага херцега Влатка /сина херцега Стефана/ и Ивана Црнојевића, владара Зете, у хочански крај.

„Становништво Хоче је пре тога тражило од херцега да нешто учини за њихово ослобођење. Иван Црнојевић је херцегу понудио војну помоћ, мислећи на потискивање Турака и из својих некадашњих области. Приликом упада у турску Херцеговину, народ је херцега, не и Црнојевића, одушевљено поздравио, очекујући ослобођење целе Херцеговине. Међутим, између војних савезника избио је оштар сукоб, па је Црнојевић напао херцега. Тако је поход према Хочи закључен још у првој половини године. Депоседовање хришћана имала је да буде репресалија за показано издајничко држање као и мера обезбеђења државних међа. Поред општег потискивања домаћих хришћана, пооштрен је режим и према Дубровчанима, а поготово према Италијанима, који су, као трговци, уз Дубровчане, такође долазили у Хочу“, пише Храбак.

Нови упад у Херцеговину и Босну- мада озбиљан, ипак без већег успјеха, херцег Влатко покушао је у касно прољеће 1481. године, заједно са Николом Дукађином, наводи Храбак и додаје да је већа побуна хришћана фочанског краја забиљежена и 1533. године.

„Фебруара и марта те године, санџакбег и његов колега из Босне топовима су морали да иду на Фочу да би казнили тамошњу рају која се дигла против својих османлијских господара и одрекла послушност и надлежност намеснику. У то време Херцеговином је управљао Мурад-бег, који је после угушења побуне био уклоњен из Фоче, пошто је послужио својом суровошћу“, наводи Храбак.

Евалд Арн Чеплин, цртеж Фоча на обалама Ћехотине /Доња чаршија/

Осим честих побуна хочанских Срба и турских одмазди које би услиједиле, те пореских олакшица и других привилегија за оне који би прешли на нову вјеру, промјени не само вјерске структуре становништва, већ и односа старинаца и новонасељених, у првом вијеку турске владавине допринијела су и досељавања муслиманског становништва, имајући у виду да је Фоча била турски административни центар Херцеговине до 1576. године, када је сједиште санџака премјештено у Таслиџу /Пљевља/.

На број и састав становништва и миграциона кретања утицала су и масовна умирања изазвана смртоносном болешћу кугом, те турска освајања на сјеверу праћена насељавањем тог подручја, па је и међу муслиманима у Фочи остало мало старосједилаца од прије пада под Турке.

Позивајући се на истраживања Недима Филиповића, о депосједовању хришћана пише и Алија Бејтић, наводећи да је исламизацију поспијешила добро смишљена заповијест султана, а што се у изворима наводи баш у вези са Фочом и Пљевљима, да се путем замјене земљишта осигура и расподијели муслиманима земљиште „како би се изградио град“. Становници Хоче морали су да бирају, истиче Бејтић, да пристану на присилну продају или замјену земље у граду за земљу изван града или да приме нову вјеру, а са њом и привилегије и могућност останка на својој земљи. Он закључује да историја показује да су се њихове одлуке постепено, али сигурно кретале у том другом правцу, па је уз насељавање муслимана из ближе и даље околине хришћанско становништво потиснуто из града.

Муамер Хоџић прецизира да у турском дефтеру из 1477. године постоје три веома значајне биљешке чији садржај указује на планску изградњу два трга у Херцеговачком санџаку.

„Ријеч је о Фочи, на коју се односе двије и Таслиџи /Пљевљима/ на коју се односи једна биљешка. Дакле, ради се о замјени земљишних парцела, уз компензацију, ради градње кућа и насељавања муслиманског становништва на том простору“, пише Хоџић.

Разгледница Фоче, 19. вијек

Некадашњи фочански парох Ранко Билинац каже да је овакав процес исламизације, а што потврђују, истиче он, документи нађени у дубровачким и турским архивима, био специфичан за Фочу и сусједна Пљевља и да се битно разликовао од осталих средина.

„Осим тога, насељавање Фоче муслиманским становништвом из других крајева је убрзано и на тај начин структура становништва у граду брзо је промијењена“, каже Билинац.  

Да су Фоча и Пљевља имали посебан вид исламизације могло би да се објасни и тиме да су као важни трговачки центри и раскршћа трговачких каравана имали посебну улогу у турској царевини, што говори и чињеница да су ова два града била сједишта Херцеговачког санџака.

Према подацима из дубровачког архива, као и према турском попису из 1530. године, видљиво је да су хришћани почетком 16. вијека још увијек некако опстајали у самој Фочи и да су дуго држали примат у трговини са Дубровником. Тако су крајем 15. и у прве три деценије 16. вијека водећи фочански трговци Радоје Хребељановић, Никола Балићевић, Радич Добровуковић, Цвјетко Маринковић, Вук Добровуковић, да би у другој половини 16. вијека међу трговцима почели да преовладавају муслимани.

То се поклапа са Храбаковим наводима о хришћанској побуни 1533. године и жестокој одмазди од стране Мурад-бега, након чега се број хришћана знатно смањио, па је 1585. године у Вароши изнад шехера Фоча живјело само 12 хришћанских породица.

Старе српске куће у Вароши данас

Слично је било и у фочанским селима. Катастарски попис из 1585. године показује да су некадашње баштине, односно земљишни посједи хришћана претежно у рукама муслимана. Посљедица је то свакако преласка једног дијела потомака тих хришћана на нову вјеру, али може да представља и резултат одузимања земљишта од оних који нису били у могућности да испуњавају пореске обавезе и додјељивања другима- било домаћем или досељеном становништву.

Тако, напримјер, упис посједа у селу Горња Брда „Баштина Исмаила, сина Радивојевог, у руци Јахје, сина Исмаиловог“, или у селу Драгочава „Баштина Вукашинова, у руци Вукобрадовој, у руци Мемије, сина Вукобрадовог“ јасно говоре о преласку потомака на ислам, док се из уписа „Баштина Радованова, у руци Мехмеда, сина Махмудовог, у руци Алије, сина Курдовог“ у селу Горња Брда, не може закључити да ли су у питању сродници или је баштина одузета и додијељена другима. Већина пописаних баштина је као из овог другог примјера.

„Може да значи да је то била баштина хришћанина, а да је временом прешла на неког ко је примио ислам- да ли је тај неко његов потомак или је одузета и уступљена другима, домаћем становништву које је примило ислам или људима који су дошли са стране, тешко је утврдити без потврде у историјском извору, али се може претпоставити да је могло да иде и тим слиједом“, каже историчар Бојан Крунић.  Такви примјери могу се наћи, додаје он, у попису Босанског санџака из 1468/69, гдје се на појединим мјестима напомиње да се због неизвршавања обавеза одузима земљиште и уступа неком другом.  

Катастарски попис 1585. године, превео и обрадио Ахмед Аличић

Осим земљишта одузетог онима који не испуњавају обавезе, досељеницима су додјељивана и опустошена и напуштена имања.

ЈОВАН ЗЛАТАР ХОЧАНИН

Захваљујући сачуваном фрескопису Манастира Свете Тројице из Пљеваља, знамо да је крајем 16. вијека у једној од ријетких хришћанских кућа у фочанској Вароши живио и Јован златар Хочанин, чији је лик осликан у овом манастиру.

Јован Хочанин један је од ктитора који су 1592. обновили манастир, када је подигнута припрата и осликана црква, а на фресци из те године представљен је како га Свети Козма врач приводи Богородици.

Јован златар Хочанин, фреска у манастиру Свете Тројице у Пљевљима, из књиге Сретена Петковића

Ова фреска је значајна и по томе што показује грађанску одежду 16. вијека, односно начин одијевања фочанских Срба. Како описује Сретен Петковић у књизи „Манастир Света Тројица у Пљевљима“, Јован Хочанин је одјевен у дуги кафтан са уским рукавима који се сприједа закопчава ситним дугмадима, а преко кафтана је велики огртач- шуба просјечен испод пазуха, који испод браде спајају двије мале алке, док су на грудима гајтани са пуцадима и петљом.

Такође, податак са фреске је драгоцјен и због тога што је то једно од првих помињања златарског заната у Фочи за вријеме турске владавине.

Из књиге Сретена Петковића "Манастир Света Тројица у Пљевљима"

Алија Бејтић и Богумил Храбак наводе да је прво помињање фочанских златара, односно кујунџија, у турским документима 1600. и 1605. године, и то муслимана /Салих, Хасан, хаџи Мехмед/, док се као први Србин златар помиње Михајло из Лигата 1664. године, из породице Кујунџић, који се још, како каже Бејтић, зваху Спахићи или Лигаћани. Међутим, проналазак пописа из 1585. године донио је нова сазнања. Из овог дефтера, који је превео и објавио Ахмед Аличић, видљиво је да су у Фочи, поред муслиманских кујунџија Пирије, Алије, Оруча, тада живјели и кујунџија Петрија, син Степашинов, те кујунџија Вук, власник једног од фочанских винограда.

Из натписа са фреске види се да су фочански Срби крајем 16. вијека још увијек користили име Хоча и себе називали Хочанима.

                           Из књиге Сретена Петковића "Манастир Света Тројица у Пљевљима"

Хоџић напомиње да је у турском дефтеру 1499. године средњовјековни назив Хоча први пут промијењен у име Фоча.  Од тада се у изворима паралелно могу наћи оба назива, да би старо име Хоча постепено ишчезло.

„У дефтеру стоји да је у то вријеме било 176 немуслиманских домова, што је значајно смањење у односу на попис из 1477. године. Дио становништва Фоче могуће је мигрирао у друге крајеве, које су Османлије освојиле у близини, а то су преостали дијелови Херцеговине укључујући стратешки важну луку и утврду Нови 1482, као и стара Црна Гора, која је освојена 1496. године“, наводи Хоџић.

Међу одсељенима Хочанима можемо да претпоставимо да је било и оних за које пјесник и владика Петар Петровић Његош каже да су се бјежећи од Турака населили у црногорске планине, баш као што су то урадили и преци његове породице из средње Босне.

„Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо...“, пјева Његош.

Била су то сигурно најтежа времена за српски народ, када је био доведен у питање његов опстанак на овим просторима. Право је чудо како су фочански Срби, попут првих хришћана, успјели да се одрже и сачувају вјеру. Њихови духовни светионици били су манастири у Пиви и Пљевљима, које су вијековима помагали, као што то показује и примјер Јована Хочанина 1592. године. Познато је да је, један вијек касније, велики добротвор манастира Свете Тројице у Пљевљима био и чувени фочански трговац, потом савјетник руског цара Петра Великог Сава Владиславић /Владисављевић/.

Фоча је током турске владавине остала без православних храмова, али се кандило вјере, истиче свештеник Ранко Билинац, није гасило.

„Истина, оно је понекад, кад би се мутни облаци над српским народом надвијали, знало да зацврчи и да тиња, али се никад није гасило. Тај жижак вјере сабирао је људе на молитвене скупове по свештеничким кућама, а љети по баштама Вароши“, истиче Билинац.

ДОСЕЉАВАЊА ИЗ СТАРЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Након што је у првих сто година турске владавине број хришћана у Фочи спао на свега 12 кућа, у вијековима који ће доћи српско становништво се постепено обнављало захваљујући досељавањима, углавном из оних дијелова Херцеговине који су данас у саставу Црне Горе. Уз мали број породица из времена прије Турака, које под притиском исламизације нису одселиле или вјеру промијениле, Српску варош настањивале су породице које су се досељавале из залеђа Бококоторског залива, затим из околине Никшића и са подручја Мораче, Пиве, Дурмитора, па све до Вранешке долине и Пљеваља на сјеверу.

О томе 1925. године, у свом раду „Хас Фоча, један стари попис људи и земаља“, пише и Ристо Јеремић наводећи да су „православни фочанског краја највећим делом динарски досељеници од назад 250 година на овамо“. Он у старинце- породице из времена прије турског освајања Херцеговине, изван вароши набраја Павловиће у Буновима и Спахије, односно Кујунџиће у Лигатима код Устиколине, а у старинце у вароши Кандиће и Продановиће.

„До пре сто година била је у Фочи још једна стариначка породица, презименом Владисављевићи, која се у мушкој линији већ угасила. Посљедњи су изданци били један мушки и четири женске. Брат је утекао у свет од турског зулума, две су му се сестре у Фочи удомиле, а две се на страни удале- једна у Дубровник, а друга у Београд“, пише Јеремић.

Кућа породице Гргуревић у Вароши

Старе породице су се гасиле у мушкој линији, јер су браћа и очеви, као у случају који помиње Јеремић, често били приморани да бјеже, али су настављале да живе кроз женске потомке.

Милена Лапчевић, прва жена етнолог у Србији, бавила се етнографским истраживањима фочанског краја, који је посјетила 1923. године, а рад о томе објавила у Календару за просту 1926. годину.  Она наводи да су у Фочи, од православних, у то вријеме живјеле двије породице старинци- из времена прије пада под Турке, а то су Кујунџићи и Соколовићи, док су остале породице досељеници.

„Младићи су у Фочу долазили ради учења заната и оженивши се Фочанкама ту и остајали. Околина и скоро цео срез насељаван је махом из Црне Горе и Херцеговине...Овај крај административно припада Босни, али у етнографском погледу чини саставни дио Херцеговине“, пише Лапчевићева, а њен рад преноси Мишо Тодовић у књизи „Хрестоматија текстова о Фочи“.

И Алија Бејтић 1957. године пише да је међу становницима Фоче, како православним, тако и муслиманима, мало старинаца, те да већину чине досељеници из ближе и даље околине.

ХОЧАНСКИ ДИЈАК- ПИСАР ЗА ЋИРИЛИЦУ

Фочу, као престони град Херцеговине, насељавали су бројни турски службеници, од санџакбегове свите, коју су чинили високи достојанственици његовог сараја- двора, попут кајмакама /замјеника/, ћехаје /помоћника/, диван-катиба /секретара и дворских писара/, капиџибаше /задуженог за обезбјеђење и чување двора/, хазнадара /благајника/, до шахинџија-соколара, затим чауша- једне врсте османске полиције и осталих нижих чиновника.

Двор санџакбега имао је и дијака- писара за српски језик. Богумил Храбак наводи да је ћирилска писма 1483. године у Хочи састављао дијак Радован /Радоња/. Иначе, беговске породице у Босни ћирилицу су све до аустријске окупације, како то појашњава историчар Владимир Ћоровић, називали „стара Србија“.

Аустријски окупатор ћирилицу у Босни преименовао је у босанчицу, а занимљиво је да су је старе муслиманске породице у Фочи и даље називале српским писмом о чему свједочи запис познатог српског новинара, историчара и социјалисте Драгише Лапчевића, који је боравио у Фочи 1929. године. Он пише да је тада посјетио знаменитог муслимана Хусејин бега Пашића, старца од 90 година са 80 чланова породице, који га је срдачно дочекао.

„Хусејин бег пише и потписује се босанчицом, писмом које смо навикли тако звати. Међутим, он то назива српским писмом, па сам и код других Муслимана у Фочи проверавао: сви ми они рекоше да је то српско писмо, а не босанчица“, пише Лапчевић у листу „Политика“ 1929. године.

Крај првог дијела