Невино страдали мјештани Челебића и Заваита након осам деценија добили спомен-плочу

На Градском стадиону у Фочи данас је освештана спомен-плоча и служен парастос за четворицу мјештана Заваита и Челебића, који су на Савиндан 1946. године на том мјесту убијени од стране партизанске власти.

Као знак одмазде за погибију једног партизана на Заваиту, тада су без суђења убијени Крсто Матовић из Фалиша, Миле Стевановић из Јечмишта, Микајило Ружић из Рајковића и Тешо Тешовић из Дубраве.

Спомен-плочу на којој су уписана њихова имена, након што је добила одобрење од општине, подигла је родбина страдалих.

Убијени  мјештани Челебића и Заваита, причају њихови потомци, у рату нису били припадници ниједне војске, а насумично су одабрани од стране власти, која је сматрала да је за убиство партизана одговоран неко из тог краја.

Зоран Матовић, унук стријељаног Крста Матовића, прича да су убијени на правди Бога, након што је у Заваиту страдао човјек са којим никакве везе они нису имали, већ су га други убили.

„Када ђед други дан није дошао кући, баба је послала ћерку од 13 година да му носи хљеба да једе. Када је ћерка дошла овдје, они су били везани, видио је њу и рекао јој: „Сине, идите кући, Боже здравља вама“. Утом су их стријељали и низ воду послали, у Ћехотину их бацили, никада кости нисмо нашли“, каже Матовић.

Потомци невино убијених тврде да је партизан страдао од комшије из свог села у Пиви.

Миодраг Тешовић, унук Теша Тешовића, каже да су партизанске власти за одмазду изабрале најугледније људе из неколико заселака.

„Ево, дошло је вријеме да се рехабилитују, да се зна да су на правди Бога, без икаквог суђења, стријељани обични цивили, који су радили своју земљу. Чак су одборници тадашње власти рекли- морате нам дати по једног из тог и тог села и они су их тако покупили, тај неко ко је одређивао, била су им крива сва та села због тог убиства“, каже Тешовић.

На освештање споменика дошла је и монахиња Минодора Ружић из монашке келије Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане на Челебићима.

Међу убијенима је и Микајило Ружић, брат од њеног дједа Обрада Ружића, солунског добровољца.

„Михајло се није плашио, рекли су да га воде на саслушање, рекао је идем да видим шта је, нисам ништа крив. Одведен је и његов брат од стрица Владо- он је био дечко, младић, јављено је да се заустави стријељање, Влада су пустили, али су већ били Михајла стријељали“, каже Минодора.

Она истиче да је подизање спомен-плоче много добро дјело за потомке.

„Челебићи су исељени, били смо кажњени, задњи смо добили струју, пут ни данас нисмо, а искоришћава се огромно богатсво- шума, а сад се и руда извлачи, не зна се ни куд ни како“, рекла је монахиња Минодора.

Иницијатива за постављање спомен-плоче покренута је прије двије и по године. Општина је одобрила иницијативу, па је након осам деценија обиљежено мјесто невино страдалих мјештана Заваита и Челебића.