Древни мотиви на фочанској цркви крију тајну стварања и вјечног живота (АУДИО)

Капија Цркве Светог Николе у Фочи

Цвијет са шест латица уоквирен кружницом, а понекад и унутар шестокраке звијезде, такође са кругом, древни је мотив којим је украшена Црква Светог Николе у Фочи, изграђена половином 19. вијека.

Круг и у њему звјездасти цвијет, чијих шест латица симетричног распореда упућују на савршенство и божанску свјетлост, назива се и сунчаним точком или сунчаним колом и сјеменом живота, док мрежа таквих цвјетова, који се надовезују један на други, а који такође красе фочанску цркву, према неким тумачењима чине цвијет живота- образац Божијег стварања.

Овај знак је заједнички за многе културе и цивилизације. Сеже у далеку прошлост, а своју симболику има и у хришћанству.

Капија дворишта Цркве Светог Николе у Фочи

Сва три улаза у стару фочанску цркву подигнуту 1857. године- главни и два бочна, затим улаз у црквену порту из 1873. године, те прекопута цркве двије године млађа капија дворишта Српске школе, украшени су овим исконским симболима.

Срећу се и на споменицима на старом фочанском православном гробљу у Српској вароши изнад цркве, као и на средњовјековним стећцима и у српским манастирима /попут Пиве, Пећке патријаршије, Дечана, Арханђела код Призрена, Леснова у Македонији, Благовештења под Кабларом, Ковиља код Ивањице/.

Уопштени назив за овај украсни знак у умјетности, било да је са шест или више латица, је розета /од француског rossete- ружица/.

Знак розете са шест латица многи данас називају перуника, према природном цвијету тог имена /двије су претпоставке за назив овог цвијета: једна да је по старословенском богу Перуну, а друга да је по перастим листовима/.

Капија дворишта старе Српске школе у Фочи

Чудно је да овакав распоред од шест латица у природи уствари има цвијет љиљан, док знак са средњовјековних грбова Босне и Рашке /и данашње Србије/, познат као крин или љиљан, у природи одговара цвијету перуника. Загонетка је како је дошло до замјене, односно обртања назива ова два знака.

Зелени љиљан /паук биљка/, једна од многобројних врста љиљана

Ако би се бирао омиљени мотив народне умјетности кроз историју, чији је значај и смисао превазилазио само украшавање, онда би цвијет са шест латица описан кругом вјероватно био у самом врху тог избора.

Шаралица за гурабију из куће Кочовића у Српској вароши

Код Срба и осталих словенских народа, урезан у дрво или уклесан у камен, чест је мотив на преслицама, колијевкама, бачвама, улазима у кућу и шталу. Према старом вјеровању, штити од грома, пожара, болести, нечистих сила и разних несрећа.

ПРАИСТОРИЈСКИ СИМБОЛ СУНЦА И БОЖАНСКЕ СВЈЕТЛОСТИ

Заштитни је знак и Словенског етнографског музеја у Љубљани.

Музејски савјетник у овој установи Марко Фрелих за Радио Фочу прича да је розета, као праисторијски симбол Сунца- божанске свјетлости, распрострањена у Европи, Медитерану и Азији, наводећи примјер келтске свечане посуде из Гундеструпа, израђене око другог вијека прије нове ере, на којој је и овај знак.

Келтска посуда из 2. вијека прије нове ере

Фрелих сматра да розета нема никакву везу са старословенским богом Перуном и да су, како каже, то само нагађања и модерне конструкције људи са живом маштом.

Он истиче да, према вјеровању, розета има заштитно апотропејско значење- штити од урока, болести и демона, а да је у Словенији има по кућама и на намјештају /кревету, колијевци/.

„Тако је потребно разумети и симбол на вашој цркви Светог Николе – заштита улаза у цркву старим провереним симболима. У том контексту је то сигурно апотропејско значење, али некад је тај симбол само украс и људи не знају изворно значење“, појашњава Фрелих.

Музејски савјетник из Љубљане додаје да розета, као симбол божанске свјетлости, садржи све три космичке свјетлосне појаве: Сунце-Мјесец-звијезде.

„Симбол розете видим као изузетно важан елемент магијске заштите у историји човечанства. Дакле, то мора бити нешто заиста посебно – симбол божанске вечне светлости“, каже Фрелих.

Улаз у двориште Српске школе у Фочи

Историчаркa умјетности Зорица Ивковић из Србије, један од оснивача Музеја на отвореном „Старо село“ у Сирогојну, прича за Радио Фочу да су розете, као геометријски или биљни украси, омиљени мотиви у умјетности свих времена и свих простора. Носе вишеслојну поруку извора живота, стварања свијета и савршенства природних закона, које је уредила виша сила.

„Розета је свеопшти мотив расцветалог цвета и симболише, ако је у кругу, Сунце, јер Сунце је кружног облика, а зраци његови су као латице цвета унутар круга. Примењује се и у религијским објектима и у народној уметности, свуда је распрострањена. Представља заправо космос, ту јединствену творевину кружну и савршену“, наводи Ивковићева.

На Храму Светог Николе у Фочи, шестолисна розета често је унутар шестокраке звијезде описане кругом.

Ивковићева наводи да је то, такође, древни орнамент, који се састоји из два троугла- једног који је врхом окренут доле и другог врхом окренутим горе.

Улаз у црквено двориште у Фочи

„То је симболика јединственог света земље и неба, нечега што је изван онога у домету човека и онога што је директно човек на земљи. Када се укрсте та два троугла, то је њихов спој, хармонија и јединство. Када су га преузимале поједине религије, опет је тумачење било веома слично, само што је сада то неко ко је створитељ света на небу и опет човек на земљи и њихова веза, њихово прожимање у том међупростору у којем се одвија живот“, појашњава Ивковићева.

Шестокрака звијезда која се налази у храмовима различитих религија, истиче она, нема никакву везу са каснијим тумачењима која овај знак препознају као јеврејски или масонски.

„То је свеопшти симбол јединства космома и живота на земљи, зато се укрштају та два троугла. Сви ти симболи имају то праисконско значење, које је пре свих подела – религија, нација, било чега, коришћено од људи који су сами спознавали шта је оно око њих у простору, што је најважније- Сунце као извор живота. У свим тим симболима налази се њихово апотропејско, заштитно значење, јер су и стварани када људи нису имали начина да се заштите од невоља и злих сила, па су, стављајући их на куће и гробове, штитили себе, што је присутно у свим културама“, каже она.

Додаје да само неуки људи за шестокраке звијезде у православним храмовима сматрају да долазе из друге религије или да их намеће неко ко доноси масонство.

Из књиге "Стара гробља и надгробни белези у Србији" архитекте Николе Дудића

„Важно је нагласити да симболи који имају та заштитна значења немају никакве везе са магијским значењима, нису коришћени ни у каквој магији, ни у каквим ритуалима, то је једноставно заштитни знак који човек сам ставља на своје објекте и предмете, обичан народ је то сам смишљао. Дакле, првобитно значење је заштитно, као и значење које се односи на свршенство космоса у коме влада ред и у коме човек има наду да га тај симбол може заштитити“, напомиње Ивковићева.

ХРИСТОС - СВЈЕТЛОСТ СВИЈЕТА

Стара вјеровања и култ Сунца не само да су се преточили у хришћанство, него би се могло рећи да су управо у вјери у Свету Тројицу, као источника неугасиве, нестворене свјетлости, добила пуни смисао.

Није више у питању само обожавање Сунца, без чије топлине и свјетлости живот на земљи свакако не би био могућ, већ вјера у „Свјетлост већу од сијања сунчанога“, како Свети апостол Павле описује јављање васкрслог Исуса Христа /Посланица Римљанима/, кроз кога је све постало, па и Сунце и друга небеска тијела.

Исус Христос је Син Божији, од Оца рођен прије свих вијекова, Свјетлост од Свјетлости- исповиједа врховна хришћанска молитва „Символ вјере“.

У Јеванђељу по Јовану, Христос поручује: „Ја сам свјетлост свијета, ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота“, док у Јеванђељу по Матеју исто каже и за своје ученике: „Ви сте свјетлост свијета…Тако да се свијетли ваша свјетлост пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“.

Такође, у Светом писму старог завјета на више мјеста се указује на божанску свјетлост.

„Јер је у Тебе извор животу , Твојом свјетлошћу видимо свјетлост“ каже псалмопојац Давид.

У Римском царству, након признавања хришћанства у 4. вијеку, према преовлађујућем ставу историчара, слављење рођендана „Непобједивог Сунца“ 25. децембра /Dies Natalis Solis Invicti/ прерасло је у прославу рођења Исуса Христа- Божић. Вјеровање у „Непобједиво Сунце“, Римљани су преузели из персијског митраизма- вјеровања у Митру, бога свјетлости.

Манастир Ковиље код Ивањице, амвон са шестокраком звијездом, фото Зорица Ивковић

О међусобном утицају хришћанства и до тада званичне религије касног Римског царства- култа Непобједивог Сунца, говори податак да је у 4. вијеку, када је признато хришћанство, први дан у седмици- Дан Сунца /латински Dies Solis, на енглеском Sunday/, у Римском царству проглашен даном за одмор.

Из Јеванђеља је познато да је Исус Христос- Сунце Правде, васкрсао сутрадан по суботи, првог дана у седмици, који се назива и даном рађања свјетлости.

Црква Светог Николе у Српској вароши

Од самих почетака свог организовања, хришћани су се окупљали првог дана у седмици на богослужења, односно на „ломљење хљеба“, а од четвртог вијека то постаје и дан одмора и самим тим недјеља, до тада први дан у седмици, на неки начин мијења суботу.

Историчари сматрају да су Дан Сунца хришћани одредили и као свој дан одмора умјесто суботе, прије свега због васкрсења Христовог на тај дан и рађања свјетлости /према Књизи постања/, али и да би се разликовали од Јевреја, те да би олакшали незнабошцима који су поштовали култ Сунца прихватање хришћанске вјере.

/Дан Христовог васкрсења назива се и „осмим даном“. У Русији се свака недјеља назива воскресеније, док за сам празник Васкрс Руси користе термин Пасха Господња./

ФОЧАНСКА ИЗВИИСКРА

Занимљиво је да се на старим надгробним споменицима у Фочи / не само у Фочи, већ широм Херцеговине и Далмације…/ година рођења покојника означавала звијездом са шест или осам кракова, а година упокојења- уснућа у Господу, знаком крста.

Гробље Божовац, Фоча

Тако звијезду поред године рођења налазимо и на гробу Алексе Шантића у Мостару, родитеља Николе Тесле у Лици, Милована Глишића у Дубровнику...

Гроб Алексе Шантића, фото Марко Гојачић

Симболика звијезде, односно Сунца, на споменику јасно указује на рођење, да је дотичног те године Сунце огријало, односно да је угледао свјетлост дана. Постоји и старо народно вјеровање да се на небу упали, односно појави нова звијезда када се дијете роди и да свијетли све док је човјек жив, баш као и Витлејемска звијезда која је на рођењу обасјала Богомладенца.

Витлејемска звијезда, икона Божића на иконстасу Цркве Светог Николе у Фочи

Такође, звијезда код године рођења на споменику могла би да значи и да се човјек рађа из божанске свјетлости чију искру носи у себи, односно да је човјек Његошева „луча микрокозма“, која чезне да се присаједини своме извору.

Како учи Црква, сваки човјек је позван на светост, да као што је Христос говорио својим апостолима и ученицима: „Ви сте свјетлост свијета“, и сваки хришћанин, обасјан Сунцем правде, свијетли својим животом.

Гробље Божовац, Фоча

У Другој посланици Коринћанима, Свети апостол Павле каже: „Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих и живјећу у њима и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“. У истој посланици, апостол наводи:

„Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.

У посланици Ефесцима, он каже: „Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу, владајте се као дјеца свјетлости“.

Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит поручује да је човјеково основно дјело и основни труд да нађе начин како да уђе у свјетлост Христову.

Подна розета, манастир Благовештење под Кабларом, фото Зорица Ивковић

/Овдје не треба мијешати гностичко учење о свјетлости, односно дуалистички приступ о добром и злом богу и одбацивању материјалног као извору зла. У обичајима и симболима код Срба постоји доста остатака пријехришћанског насљеђа проистеклог из култа Сунца, али нигдје се не среће, па ни у народном православљу на простору Босне и Херцеговине, дуалистички приступ, већ искључиво вјера у Свету Тројицу./

Након Другог свјетског рата, шестокрака звијезда престала се урезивати на православне споменике и готово да је заборављена.

Исту такву звијезду са шест кракова носили су Срби у Црној Гори на својим капама. Црногорска везена звијезда на капи /а чешће крст са четири оцила/  управо је она извиискра, како је Његош био првобитно назвао своје чувено дјело „Горски вијенац“.

                                          Данило Петровић, син краља Николе

Искра божанске свјетлости- извиискра српске слободе, која се очувала под турским јармом у високим планинама Црне Горе. Искра или звијезда слободе у Христу, која води ка нествореној свјетлости вјечног живота- Сунцу правде и Царству небеском.

О тој звијезди слободе 1895. године пјева и црногорски пјесник Радоје Рогановић:

„Слобода је сјајна зора: круна јој је- Црна Гора,

А најљепши њени зраци: то су српски див- јунаци!“

Стара црногорска капа

Фочанском извиискром могла би се назвати Српска варош крај некадашњег турског шехера, која је вијековима била бранич вјере и источник слободе, захваљујући којој је сачувана непрекинута нит српског трајања на ушћу Ћехотине у Дрину.

Фочанска извиискра

Круг и у њему шестокрака звијезда, а унутар звијезде цвијет са шест латица /умјесто цвијета понекад и крст унутар звијезде са кругом/ на Цркви Светог Николе на најљепши начин одсликава фочанску извиискру- Српску варош, нажалост заборављену, баш као што је заборављен и овај древни симбол.

ШЕСТОКРАКА ЗВИЈЕЗДА У СРПСКИМ МАНАСТИРИМА

Шестокрака звијезда и у њој цвијет са шест латица, као знак божанске свјетлости, среће се и у српским манастирима на подручју старе Рашке, Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније. Тако је у српском манастиру Лесново из 14. вијека /данас припада Македонској цркви/ подна розета- шестокрака звијезда и унутар ње цвијет, готово идентична са мотивом на фочанској цркви.

Подне розете манастира Лесново, Смиљка Габелић

У свом раду „Подне розете Леснова“, историчар умјетности Смиљка Габелић пише да је шестокрака звијезда у многим свјетским религијама од најранијег доба употребљавана у декоративне сврхе или симболички са изричитом апотропејском /заштитном/ улогом.

Осим подних звијезда у припрати /14. вијек/ и спољашњој припрати /16. вијек/ манастира Лесново, она доноси и примјер шестокраке звијезде у поду Цркве Светих Арханђела код Призрена, познате задужбине цара Душана, те више примјера коришћења овог симбола на дверима, оквирима икона и разном црквеном намјештају у Дечанима, Слепчу и Трескавцу у Македонији, Благовештењу под Кабларом…

                                               Из књиге Смиљке Габелић

Габелићева цитира рад познатог њемачки коптолога и пастора Ота Фридриха Мајнрадуса у којем он негира оправданост посматрања шестокраке звијезде као јеврејског знака прије модерног доба.

„Мајнрадус наглашава функцију талисманског симбола везаног за обезбјеђивање сигурности објеката и људи, како у јеврејској, тако и у хришћанској традицији, а  такође и у другим културама. При томе нотира неке византијске примјере у скулптури- мермерни капител из Атине, детаљ са иконостаса базилике у Ефесу и рељеф са иконостаса Светог Луке у Фокиди“, пише Габелић.

Овоме бисмо могли додати да и у манастиру Пива у Црној Гори међу украсима на дрвеним површинама, као и на хоросу- кружном дијелу црквеног лустера-полијелеја, доминирају шестокраке звијезде.

Такође, шестокраке звијезде, као заједнички симбол, срећу се и код муслимана у џамијама, попут украса у Алаџа џамији у Фочи и Хусеин-пашиној џамији у Пљевљима, које су изграђене у 16. вијеку.

Мотив из Алаџа џамије у Фочи 

Са истом симболиком, уз шестокраке, у црквама и џамијама честе су и осмокраке звијезде, односно два прожимајућа четвороугла.

Шестокрака звијезда са розетом, према казивању старих Фочака, налази се и изнад улаза у Цркву Светог Николе, али се не види јер је заклоњена звоником дограђеним 1975. године.