Васкршња литургија: Приђите, примите свјетлост (АУДИО)

Васкршња литургија почиње изношењем свијеће из олтара са позивом „Приђите, примите свјетлост“, што је позив вјерницима, истиче професор Богословског факултета у Фочи Ненад Тупеша, да приме свјетлост Христову, коју није могла угасити ни тама смрти.

Протојереј ставрофор Тупеша наводи да Црква на разне начине проповиједа и свједочи нестворену божанску свјетлост, а да су сва богослужења у седмици пред Васкрс увод у васкршњу свјетлост у којој се сагледава тајна хришћанског живота.

Како то Символ вјере исповиједа, истиче Тупеша, Христос је свјетлоносац и извор сваке свјетлости, а вјерници њиме бивају освијетљени и просвијетљени.

"Ја сам свјетлост свијету", икона из Цркве Светог Николе у Етно селу Станишићи

„И зато нам заповиједа да се свијетли наша свјетлост пред људима и да виде наша добра дјела и прославе Оца нашега који је на небесима“, наводи Тупеша.

Христос је незалазна свјетлост, која са истока долази, напомиње професор Богословског факултета и подсјећа да се и у старозавјетном пророштву за Христа каже да је Исток име њему.

„Исток је свакако извор свјетлости и Христос за себе каже да је он Сунце правде, које обасјава свијет. То је најизраженије у значајним догађајима Христовог живота, превасходно празнику Преображења његовог на гори Тавор, гдје је он исијавао из своје божанске личности ту нестворену божанску свјетлост од чије силине су Петар, Јаков и Јован ничице пали на земљу, нису могли да гледају у ту неприступну свјетлост“, наводи Тупеша.

Преображење и Крштење, иконостас цркве Светог Николе у Фочи 

Црква проповиједа и свједочи свјетлост Христову, прије свега кроз света богослужења, а  што је посебно изражено у току Часног поста.

„Постоји на пређеосвећеној литургији један моменат када свештеник благосиља упаљеном свијећом и каже: „Свјетлост Христова просвјећује све“, наговјештавајући пуноћу откривења истине божанске, а то је свјетлост васкрсења Христовога, коју наравно не засјењује ни спасоносно страдање. Његова свјетлост није тиме умањена што је он доборовољно на себе преузео страсти, односно спасоносна страдања- бијења, пљување, крст, распеће, управо зато што извор свјетлости не може да буде обузет тамом, макар та тама била она најтежа тама смртнога часа, кроз коју је сам Христос прошао", каже Тупеша.

Васкрсење Христово, иконостас Цркве Светог Николе Фоча

Управо се у пасхалној, васкрсној свјетлости, додаје он, сагледава сав домострој спасења Христовога, сагледава се и тајна хришћанског живота и духовног успињања љествицом виђења нестворене свјетлости кроз свете врлине и подвиге.

Васкршња литургија, Храм Светог Саве Фоча

„Зато управо и литургија пасхална почиње изношењем свјетиљке из олтара са позивом: Приђите, примите свјетлост. Коју свјетлост? Па, свјетлост Христову која нас просвјећује. Свештеници прије почетка литургије, односно литије око храма, прво дијеле свјетлост као свједочанство свјетлости васкрсења Христовога. Са том свјетлошћу чинимо трократне опходе око храмова и све вријеме Пасхе Господње држимо упаљене свјетиљке, свијеће у нашим рукама свједочећи незалазну свјетлост васкрсења Христовога, јер је васкрсење Христово и смисао Христовога доласка на земљу. Господ је дошао и чинио чудеса, али да није васкрсао све би то било узалуд. Зато апостол Павле и каже: Ако Христос не васкрсе, узалуд је проповијед наша, а ми можемо додати узалуд је све што чинимо, и што постимо и чинимо добра дјела, ако немамо свјетлост васкрсења која преводи из смрти у живот“, каже Тупеша.

Сваке године на Велику суботу на Христовом гробу у Јерусалиму појављује се благодатни огањ, који пали свијеће јерусалимског патријарха.

„Иако је гроб празан , иако се Господ изузео и иселио силом васкрсења из гроба, ипак и тај празан гроб бива сваке године посјећен свједочанством божанске и нестворене свјетлости, силе васкрсења Христовог. Та божанска свјетлост његовом благодаћу исијава, пројављује се и силази тај нестворени благодатни огањ, а чак имају свједочанства да када неправославни желе да призову благодатни огањ да се то не дешава, него само онима који правилно исповиједају вјеру. На молитву православног јерусалимског патријарха, благодатни огањ силази управо потврђујући тајну васкрсења- да је свјетлост засијала из гроба“, наглашава професор.

Тупеша појашњава да је свака литургија пројава свјетлости и огња благодатног, Духа светог који силази на свете дарове и освећује их чинећи их тијелом и крвљу Господњем.

„Литургија није ништа друго него тајна васкрсења, пасхлана тајна. Свака литургија, а поготово на велики празник Пасхе, јер је свједочанство свјетлости васкрсења која се несебично даје свима онима који су способни да је приме“, каже Тупеша.

Човјек је створен да буде свјетлоносац, а не тамноносац, да буде свједок свјетлости.

Васкршња литија, Храм Светог Саве Фоча

„Све што чинимо, чинимо у свјетлости васкрсења, јер смо ми фотизомени, јер смо просвијетљени. Чиме? Тајном крштења. Ми смо постали учесници смрти васкрсења Христовога. Ми смо већ крштењем просвијећени у Цркви и постали свјетлоносци и ми не можемо другачије ни да живимо до тајном крштења, која је тајна свјетлости, тајна васкрсења“, поручио је Тупеша.

НАША ВЈЕРА ЈЕ СВЈЕТЛОСТ

Православна вјера је свјетлост, поучавају свети оци, и вјерници су дужни да свјетлост коју приме на литургији пренесу у свијет, да се свијетле њихова добра дјела пред људима.

На питање зашто се пали кандило, Свети Николај Велимировић у „Мисионарским писмима“ одговара: „Зато што је наша вера светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше“, пише свети владика.

Као што кандило не може да се запали без наше руке, поучава даље владика, тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама.

„Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже“, истиче он.

Владика додаје да кандило опомиње да је Творац свијета прије свега створио свјетлост, па онда све остало.

„И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро“, поручио је Свети Николај Велимировић у „Мисионарским писмима“.

„СИЛАЗИ ОДОЗГО ОД ОЦА СВЈЕТЛОСТИ“

Као сусрет и сједињење човјека са Богом, кроз свето причешће, како то поучавају свети оци, литургија је најважнији догађај у животу сваког хришћанина. Литургија се завршава отпустом, када након причешћа свештеник изговара ријечи „У миру изиђимо“, а  затим излази иза амвона, на којем је обично приказана розета, и изговара заамвону молитву, чији завршетак гласи:

„Јер сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Свјетлости и теби благодарење и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.“

Како поучава јеромонах Григорије Светогорац, причестивши се на литургији, на којој су видјели Свјетлост истинску и преображење Господње на литургијској гори Таворској, вјерници су примили Христа у себе и ријечима „У миру изиђимо“ позвани су да Христа пренесу у свијет и да свједоче Његов живот.

„Након божанственог причешћа, излазимо у свијет као христоносни, духоносни. Потом се боримо да Свјетлост сачувамо недреманом и дарове које смо примили неоскврнутим. Јер тада је и само наше присуство довољно да се благодат коју смо примили пренесе у душе наше браће која нису била на сабрању“, каже Григорије Светогорац.

Васкршња литургија у Храму Светог Николе Фоча

Мир и љубав су коријен, а уједно и плод молитве на литургији, поручује он, и као божанске зраке- близнакиње, мир и љубав изникли из литургије упоредо расту и усавршавају се.

ЗВИЈЕЗДА СВЈЕТЛОСТИ ХРИСТОВЕ

Свети Порфирије Кавсокаливит говорећи о свом искуству блиског сусрета са смрћу, дао је лијеп приказ свјетлости Божије.

Тешко болестан, нашао се на прагу смрти, док је боравио у једној колибици на Светој Гори, гдје ће касније подигнути манастир, а од  исцрпљености није могао да разазна да ли је напољу дан или ноћ. Како прича, спасла га је коза, јер је три мјесеца живио од три кашике козјег млијека дневно.

Живио је са мишљу о своме одласку и осјећао је велику радост при помисли на сусрет са Господом.

„У мени је било дубоко осјећање присуства Божијег. Док сам, такорећи свакога часа, осјећао да ће ми душа изићи из тијела, било ми је дато да на небу видим једну сјајну звијезду. Она је око себе изливала слатку свјетлост. Била је сјајна и испуњена милином. Била је врло лијепа! Била је боје као боја мора, свјетлоплава као дијамант, као драги камен“, прича свети старац.

Звијезда на улазу у двориште Цркве Светог Николе у Фочи 

Кад год би видио звијезду, испуњавала га је утјехом и радошћу.

„Осјећао сам да је у тој Звијезди сва Црква, Тројични Бог, Пресвета Богомајка, анђели, свети... Осјећао сам да се ту налазе и сви моји, душе оних које волим, душе мојих стараца... Вјеровао сам да ћу и ја кад одем из овога живота, доспјети на ту звијезду по Божијој љубави, не по мојим врлинама", описује своје искуство свети старац.

Овај опис Царства небеског и саборности у свјетлости Исуса Христа, може послужити и као најљепше тумачење исконских симбола божије свјетлости којима је украшен фочански светионик- Црква Светог Николе у Српској вароши.