Тајанствена стијена у Ратајима- испосница и свечев гроб, заједничко насљеђе православаца и муслимана (АУДИО)

Велика стијена- као пала с неба, на брежуљку у питомом селу Ратаји код Миљевине, и у њој исклесана испосница са гробницом, јединствено је светилиште хришћана и муслимана, а много прије њих, указују археолошка истраживања, и бронзане цивилизације која је насељавала тај простор 2.000 година прије нове ере.

Пећина, свечев гроб, испосница, стијена-ћелија, брдо-црква, брдо-џамија, светиња, ћелија-турбе, неки су од бројних народних назива за историјски споменик културе у Ратајима.

Према народном предању, у овој испосници издубљеној у живој стијени, једно вријеме чуване су мошти Светог Арсенија Сремца, насљедника Светог Саве на трону Српске цркве.

Гробница унутар стијене

До турских освајања, приграђена уз стијену, с њене јужне стране, била је црква, да би касније Турци, тачније чувена беговска породица Ченгићи, на мјесту порушене цркве подигли џамију.

Према казивању Ченгића, које је 1977. године забиљежио Влајко Палавестра, џамија је порушена током Херцеговачког устанка 1875. године. Палавестра пише и да муслиманско становништво стијену-гробницу назива турбетом у коме је био сахрањен "добри човјек“, пријатељ, односно сљедбеник Исуса Христа, како они кажу „Иса-пејгамберов асхаб".

Стијена је висока око шест метара, а испосница унутар ње два метра. На сјеверном зиду испоснице у стијени је обликована клупа, а испод клупе на дну, у средини је, такође издубљена у камену, гробница окренута у правцу запад-исток.

Археолошка истраживања, која је 1997. године предводио познати српски археолог Ђорђе Јанковић, упућују да је хришћанска испосница исклесана највјероватније између четвртог и шестог вијека, те да се испред ње налазе остаци цркве изграђене између деветог и 12. вијека и на истом мјесту остаци џамије, сматра Јанковић, из 19. вијека.

Овим истраживањем откривено је, на основу пронађене грнчарије из праисторије, да се на овом брежуљку, и то са горње, сјеверне стране стијене, налазило и светилишта из раног бронзаног доба, те остаци новијег грађевинског објекта и гробља.

Ђорђе Јанковић у свом извјештају „Археолошко истраживање у Ратајима код Миљевине“ саопштава да нема сумње да је стијена, односно столп са испосницом, припадала неком хришћанском отшелнику- столпнику, који се на њој подвизавао.

На основу њеног отвореног положаја и оруђа коришћеног за клесање- крстасте сјекире, он претпоставља да би могла потицати из касноантичког и рановизантијског периода, између четвртог и шестог вијека- када су били познати столпници, који су се подвизавали на стубовима.

Током ископавања терена, пронађен је дио наруквице од стакласте пјене из тог периода.

Изнад улаза у испосницу стоји ћирилични запис из 15. вијека, доста млађи, указује Јанковић, од саме испоснице.

Осим почетних ријечи „асе писа Радослав“, више истраживача безупјешно је покушавало да дешифрује остатак слова, а најдаље је у томе отишао управо Јанковић, који је утврдио да се још помињу жупан и дид. Он сматра да помињање епископа Босне указује да је ту била угледна хришћанска светиња.

Да је поред стијене била православна црква, чији су остаци пронађени, поред осталог свједоче и ископани комадићи фресака, наводи у свом извјештају археолог Ђорђе Јанковић.

Мјештанин Миљевине Милорад Дракул учествовао је у археолошким ископавањима 1997. године.

Милорад Дракул и Миле Цицовић

„Утврђено је да је овдје била црква, а касније џамија. Сваки камен, они су рекли, који је клесан шпицом, то је српска, односно хришћанска градња, а овај равни камен је турски- Турци су имали као неку тестеру и на други начин су обрађивали камен. Овдје смо откопали олтар, види се гдје је био и тај простор смо обрадили“, прича Дракул.

Црква се налазила одмах уз стијену са испосницом и гробницом, у којој су, каже Дракул, према народном предању, биле положене мошти Светог Арсенија.

У питању је, напомиње он, посебна врста меког камена „миљ“, погодног за обраду, по коме је Миљевина добила назив.

„Археолози су рекли да је испосница исклесана негдје у петом вијеку и да је био ту неки испосник који се подвизавао и молио богу. Касније су Срби овдје положили мошти Светог Арсенија Сремца- улазило се у цркву и из цркве се приступало светитељу“, наводи Дракул.

Унутар цркве, наставља он, пронашли су више православних гробница окренутих запад-исток са скелетима прекрштених руку на трбуху.

„Када смо даље откопали нашли смо у пијеску земљану посуду и у њој стари новац, али зуб времена је учинио, од рђе нису могли да нам кажу који је грб и из ког је времена новац“, каже Дракул.

Милорад Дракул показује мјесто гдје су откопали гробове и нашли стари новац

Археолози ће касније одгонетнути да је, како су навели у свом раду, у питању дубровачки новац, који потиче из 16-17. вијека, а да су  хришћани, чији су скелети пронађени, на том мјесту сахрањивани након рушења цркве.

Да је ово мјесто страдало са турским освајањем, пише Јанковић, показује пронађени врх гвоздене стријеле уобичајене за 15. вијек, који свједочи о борбама, уз подсјећање да Турци завршавају освајање Подриња 1465. године.

Пронађено је и доста кованих ексера, који су се користили при градњи џамије, на основу чега Јанковић закључује да је подигнута у 19. вијеку.

Други истраживачи претпостављају да је џамија подигнута крајем 17. или почетком 18. вијека, односно да су је подигли познати бегови, браћа Ченгићи, Бећир-паша и Ахмед-паша, који су живјели у то вријеме, а чији су се двори налазили недалеко од стијене.

У одлуци Комисије за очување националних споменика из 2003. године о проглашењу овог локалитета националним спомеником БиХ наводе се народна предања и претпоставке више истраживача, између осталих и Ђорђа Јанковића, да се прије џамије на том мјесту налазила црква.

Стијена, поглед изнутра

Међутим, на табли којом је обиљежен споменик нема ни помена цркве. Табла је у међувремену оштећена, а у опису споменика за објекат који се ту налазио прије џамије, умјесто цркве или манастира, наводи се термин „текија“, што је уобичајени назив за једну врсту муслиманског манастира у којем су обитавали дервиши.

„Ћелија је била дио текије која је постојала од прве половине 15. вијека на том мјесту“, стоји у опису споменика. Турци су овај простор освојили у другој половини тог вијека, тачније 1465. године, па се може закључити да је Комисија за очување националних споменика БиХ термин текија употријебила као замјену за термин манастирска црква, што се може двосмислено тумачити.

За џамију је на табли наведен податак да је изграђена у 17. вијеку, односно да је текија тада добила архитектонске елементе џамије.

Мјештани истичу да ни сами Ченгићи, чије се породично гробље налази у близини испоснице, никада нису негирали постојање цркве.

Милорад Дракул, мјесто гдје је била прво црква, потом џамија

„Ченгићи су ово мјесто звали и „брдо црква“ и „брдо џамија“, слушао сам кад говоре. Нису они никада порицали да је овдје била црква, никад“, додаје Дракул.

Занимљив је текст Јова Чокића објаваљен у Гласнику Земаљског музеја 1889. године у којем се наводи „да Мухамедовци, а особито ратајски бези, казују да је у стијени живио Василије Острошки, а и да православни становници Ратаја и околице вјерују у исто казивање, уз што додају да је прије уз пећину био манастир, кога су бези развалили, а од његова камена саградили џамију“.  

Свети Василије је половином 17. вијека био митрополит Херцеговине, у чији је састав улазио и фочански крај, дакле у периоду након што је порушена црква поред испоснице, а прије него што је подигнута џамија, тако да би претпоставка да је острошки чудотворац за живота користио испосницу могла бити тачна. Тим више, ако се зна да је Свети Василије био близак са фочанском трговачком и племићком породицом Владисављевић, коју ће почетком 18. вијека са овог простора потиснути управо Ченгићи.

Клупа исклесана унутар стијене

Недалеко од испоснице налазили су се двори Ченгића и велика кула „са девет спратова“, од које су остали само урушени зидови. Како се претпоставља, кулу су крајем 17. или почетком 18. вијека подигла браћа Ченгићи Бећир-паша и Ахмед-паша. Бећир-паша је био санџакбег Херцеговине, погинуо 1737. године у бици код Озије у Русији, док је Ахмед-паша преминуо у руском заробљеништву.

Остаци куле Ченгића у Ратајима код Миљевине

Од ратајских Ченгића је и чувени Зулфикар-паша или Паша Миљевина, познат по походима на Пиву и Дробњаке 1801, 1812. и 1817. године, чији је унук Хусеин-бег Зулфикарпашић Ченгић био велики пријатељ са фочанским Србима и градоначелник Фоче за вријеме аустријског ћесара, а потом и српског, односно југословенског краља.

Кула Ченгића у Ратајима надалеко је била чувена, а прича о њеној љепоти и луксузу дошла је и до падишаха у Цариграду. Како казује народна легенда, бег Ченгић је једва живу главу извукао и то захваљујући домишљатости свог слуге "премудрог Анделије" који га је посавјетовао шта да уради након што му је султан наредио да дође у Цариград "ни по својој, ни по царској земљи, ни на коњу, ни без коња, ни бос, ни обувен, ни го, ни обучен".

"Не буде ли тако, погубиће га. Слуга је рекао, лако ти је то. Натоварићемо сто товара твоје земље и потјерати у Стамбол. Кад будемо пред Стамбол капијом, пресипаћемо твоју преко царске земље. Јахаћаше магарца- бићеш ни на коњу ни без коња, огрнућеш мрежу на голу кожу и бићеш ни го, ни обучен и обућеш нануле и бићеш ни бос, ни обувен", прича Дракул легенду о премудром Анделији, бегу Ченгићу и турском султану.

Једно село код Миљевине данас носи назив Анделије.

Остаци луксузних двора Ченгића

У Ратајима су данас три куће Ченгића. Власници живе у Сарајеву и повремено обилазе завичај. Њихов комшија Миле Цицовић прича да су са Ченгићима увијек живјели у добрим односима.

„Живјели смо с њима добро, никада нисмо имали проблема, моја бар породица, сарађивали смо лијепо, а и дан данас је тако, дођу код мене, живе у Сарајеву.  Не причамо о рату, свак је неког изгубио, ја сам изгубио сина Данила од 21 године, нису ни они криви, и код њих је доста изгинуло, не треба осветнички дјеловати, живот је кратак, да се завађаш не исплати се“, прича Цицовић.

Миле Цицовић, Ратаји

О градњи куле Ченгића сачувано је доста народних легенди, а једна коју преноси Цицовић говори да је након што је изграђена бег Ченгић на њеном врху, високом 30 метара, оставио заточеног неимара.

„Бег је рекао: „Сазидао си мени и нећеш више никоме“, и оставио га горе да умре. Према причи народа, мајстор је направио крила- како, то нико не зна, и с те куле је слетио на оближњу стијену, која се зове „рај стијена“. Послије је тај мајстор направио и кулу у Оџаку код Устиколине“, преноси Цицовић једну од легенди о кули Ченгића.

И он потврђује да народно предање памти да су у испосници почивале мошти Светог Арсенија.

„Кад су Турци дошли, Црногорци су Светог Арсенија пренијели у Даниловград. Турци су срушили цркву и послије направили џамију, која је ту била све док су они владали, док није Аустрија дошла на власт“, каже Цицовић.

Стијена са испосницом данас је национални споменик Републике Српске и БиХ, али је упркос том виду заштите остављена и заборављена.

„Нико не долази и не обилази испосницу. Биле су ту некада мошти светитеља, била је и џамија, а и црква сто посто“, додаје Цицовић.

Миломир Дракул наводи да би се ово светилиште могло уредити и користити, ако би постојао договор између Ченгића и Срба.

Иза стијене пронађени остаци светилишта из бронзаног доба

„Они тврде да је на њиховој земљи, овдје је њихово гробље. Ако је власништво општине, опет би овдје морала бити и црква и џамија или никад краја, јер била је и црква и џамија“, поручује Дракул.

У одлуци Комисије за очување националних споменика БиХ стоји да су и Српска православна црква и Исламска вјерска заједница у БиХ тврдили да је испосница у њиховом власништву, а да је након спроведеног поступка утврђено да се археолошко подручје налази на катастарској честици чији је посједник општина Фоча.

Са једне стране стијене је православно, а  са друге муслиманско гробље.

Гробље Ченгића испод стијене

Бројна народна предања, а исто тако и више научних истраживања, нису до краја одгонетнули и расвијетлили тајанственост овог светилишта, баш као што ни клупко замршене историје ових простора није у потпуности расплетено.

Испосница је опстала кроз бурна времена, пркосећи ратовима и разарањима и данас представља симбол заједничког културно-историјског богатства и насљеђа православаца и муслимана.