Матуранти Учитељске школе - деценије пролазе, успомене остају

Матуранти некадашње Учитељске школе „Иво Лола Рибар“ у Фочи поново су сјели у школске клупе и присјетили се дана када су у тој установи стицали образовање, стасавали као људи и просвјетни радници. Прохујале деценије нису избрисале успомене школских дана некадашњим ученицима који су у Фочу пристигли из разних крајева земље и свијета.

Сви су сагласни, такве школе данас не постоје.  Бивши ђаци свих генерација од 1961. до 1973. колико је постојала ова надалеко чувена школа мишљења су да је данас образовање другачије, те да су они, поред знања, у Учитељској школи стицали животна искуства и усвајали врхунске друштвене вриједности.

Божана Тодоровић из Братунца, која данас живи у Њемачкој,  присјећа се како се изборила на право школовања у Фочи.

„Ја сам дијете растављених родитеља. Имала сам маћеху која је била јако зла и тукла ме је. Од ње побјегнем мајци и напишем Титу писмо у којем сам објаснила да желим да идем у школу али немам могућности. Од њега добијем одговор да одем у своју општину и да ми они морају дати стипендију. Одем из Шапца, гдје сам била код мајке, у Братунац. Службеник којем сам однијела Титово писмо није могао вјеровати јер пред њим стоји сељанчица“, прича Тодоровићева за Радио Фочу.

Каже да јој је веома жао што јој је тај службеник узео писмо.

„Добила сам стипендију за Учитељску школу коју сам вољела. Прикупљала сам документе и сазнала да у Фочи има Учитељска школа. Тако сам дошла овдје и то ми је било невјероватно драго, ова школа нам је свима представљала најбољу одскочну даску“, рекла је Тодоровићева.

Члан генерације матураната 1969. Миладин Јанковић родом из фочанске Слатине живи у Сједињеним Америчким Државама прича како је Учитељска школа била изузетно тешка.

„Мој разред био је 4-Б и остварили смо рекорд по успјеху у школи и награђени четвородневним излетом на Тјентиште. Од 30 ученика имали смо 12 одличних и врлодобрих. Морали смо научити да савлађујемо животне препреке,. Овдашња искуства била су нам водиља кроз живот. Послије рата отишао сам у Америку, гдје сам био у редовном школству и седам и по година у специјалном. Кад сам дошао поредио сам све са нашим знањем и искуством и просто сам се шокирао. Тамо је математика у другом разреду средње што је код нас била у седмом или осмом“, присјећа се Јанковић.

Шездесету годишњицу матуре дошао је да прослави Марко Миличевић из Лазаревца, рођени Рогатичанин. Каже да и данас има мало треме када долази на сусрете матураната.

„Морамо се представљати једни другима јер су године учиниле своје. Данашње образовање и ондашње је неупоредиво, а поготово се не може поредити васпитање. Мање-више свуда је злоупотреба ђака. Умјесто да их уче знању, они их уче да се сврставају на једну страну. А свако сврставање на једну страну, осим према науци, је погрешно“, рекао је Миличевић.  

Иако има 82 године, Хусеину Халиловићу из Горажда није било тешко да дође на прославу.

„1064. завршена школа али се још увијек сјећам професора, њихове доброте и упорности да нас науче животу и раду са дјецом. Извели су те генерације на прави пут. Била су то тешка времена, без телевизије, помагала и рачунара него се баш учило из књиге, својски, и чини ми се да је било боље него сада“, мишљења је Халиловић.

Из Козарске Дубице на сусрет школских другара дошла је Милка Бурсаћ, која је Учитељску школу завршила 1967. године.

„Ова школа нам је дала јако добар основ и то нас је водило кроз цијели живот. Помогла ми је и кроз посао који сам радила као судија јер је требало и васпитног и психолошког аспекта. Фоча нам је остала у доста добром сјећању и врло радо долазимо овдје и враћамо се. Што се тиче мога разреда, прилично одржавамо контакте, иначе сам родом из Чајнича и било нас је доста у овој школи“, рекла је бивша ученица школе.

Професорица у тадашњој школи била је Мирјана Јовичић која се присјећа озбиљности рада и односа наставника и ученика. Посебан утисак оставио јој је „час опраштања“.

„То је био час када ученици говоре шта планирају у наставку живота, како планирају професију, даље школовање... а они су нашли магнетофонску касету Тозовца и кад сам ушла у учионицу, пустили пјесму „Мирјана“. Били су слободни са мном, али ме нико није „чупао за рукав“ и не сјећам се да је ико икад од њих злоупотријебио ту слободу“, прича Јовичићева.

Наглашава да се фочанска ни по чему није разликовала ни заостајала од школе у Скопљу, одакле је дошла да ради.

Раде Гаговић, један од организатора, рекао је да је окупљање матураната свих генерација Учитељске школе постало традиционално.

„Било је дванаест генерација Учитељске школе која је била кадровски изузетно јака. Професори су били веома поштени и добронамјерни па су нас наоружали знањем. Захваљујући њима ми смо се доста успјешно кроз живот сналазили“, рекао је Гаговић  

Бивши ученици, касније просвјетни радници, гдје год су радили, предњачили су по васпитно-образовним методама, речено је на окупљању матураната Учитељске школе који су дружење наставили у једном од фочанских ресторана.