Научни скуп у Фочи помјера сазнања о Старој Херцеговини

„Градски метох средњовјековне Фоче“, „Срби из Херцеговине у политичком, привредном и друштвеном животу Бањалуке током 19. и првој половини 20. вијека“, „Оглед о Чајничу у периоду између два свјетска рата“ неке су од тема тродневне Научне конференције „Слојеви културно-историјског насљеђа Старе Херцеговине“ која се одржава у Фочи. Циљ је да кроз различите историјске периоде освијетли простор Старе Херцеговине и квалификују историјске чињенице кроз научне радове који ће се наћи у зборнику.

Научни раници, професори и историчари окупљени у Фочи настоје да у научним радовима представе историјски и географски простор Старе Херцеговине, укажу на развој и значај области и која је од средњег вијека до савременог периода играла важну улогу у животу српског становништва, која је доказана и у ратним и у мирнодопским условима.

Музеј „Стара Херцеговина“ Фоча уз подршку Града Фоче и Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву организатор је овог значајног скупа. Директор Музеја, Данко Михајловић.

„Значај конференције је што ће дати нови поглед на догађаје, личности и процесе који су се одиграли на простору микро-регије Стара Херцеговина. Настојаћемо да овај скуп постане традиционалан и да окупљамо значајне историчаре у музеју и Фочи“, поручио је Михајловић.

Рад Бојана Крунића, професора Филозофског факултета у Палама говори о Фочи у средњем вијеку. Третира градско земљиште Фоче у том периоду.

„Занимљиво је да у раним османским дефтерима имамо доста података познатих научним круговима који дају један добар увид у сам простор који је припадао насељу Фоча. Та прва зона данашње Фоче у доброј мјери се поклапа са тадашњим земљиштем у чему се види континуитет. Првобитно је то био простор изнад трга, који се ширио и гдје је била хришћанска варош. Доласком Османлија настајале су прве махале на земљишту које је прије тога имало пољопривредну намјену“, објашњава Крунић.   

Развој Чајнича између два свјетска рата у своме раду представио је Владан Виријевић професор на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици. Настојао је да представи портрет варошице у том периоду и предочи основне историјске и географске карактеристике.

„Представио сам и демографске карактеристике, тј. становништво, привредне основе града гдје подразумијевамо трговину, занатство и угоститељство и врло важно, дрво-прерађивачку индустрију. Најзначајнији модернизацијски процес била је еликтрификација Чајнича. Покушао сам да дам и неке основне смјернице о културно-просвјетним садржајима у Чајничу, почевши од основне школе, преко женске занатске школе те дјеловања различитих културних и просвјетних друштава. Наравно поменут је и вјерски колорит града и најзначајнији сакрални објекти у Чајничу“, рекао је Виријевић.   

Георгије Вулић, истраживач-виши сарадник на Институту историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву рад је засновао на борбеним дејствима у Фочи 1992. године. Наводи да је Фоча у том периоду за српску и муслиманску страну представљала важан простор у војном, политичком и сваком другом погледу.

„Фоча је у самом почетку била ослобођена, и то од стране локалних јединица, тада још говоримо о Територијалној одбрани, касније интегрисаних у Војску Републике Српске. Та војска је овдје током 1992. године извела неке врло значајне акције од којих издвајам операцију колоквијално названу „Херцеговачки коридор“. Након повлачења муслиманских снага, које су срушиле један од мостова на Сутјесци, јединице са простора Фоче и Гацка извршиле су спајање. За врло кратак период инжењерија ВРС успјела је обновити мост и датум његовог пуштања у функцију проглашен је Даном инжењерије ВРС“, подсјетио је Вулић.  

„Филм „Сутјеска“ између умјетности и пропаганде“ била је тема Анђеле Нешковић, истраживача-вишег сарадника која долази са истог института. Циљ јој је да прикаже разлике између приказаног филма и историјске стварности.

„Постоје неке значајне разлике, посебно када се узме концепт страдалих рањеника и у филму је представљен као аксиом хуманог спасавања рањеника. Међутим, историјска стварност показује да је 3. Ударна дивизија на челу са Савом Ковачевићем жртвована како би се главнина Врховног штаба извукла из долине Сутјеске. Такође, изостало је помињање усташких формација које су се бориле на страни окупатора. То доводимо у везу са концептом братства и јединства који је седамдесетих година пољуљан и сам филм је као држани мега-пројекат служио да тај концепт одржи“, закључује Нешковићева.

Помјерити праг сазнања о Старој Херцеговини, дати нове научне путоказе и верификовати историјске чињенице задаци су скупа који ће, како је речено, прерасти у традицију.