Прича о соколу сломљених крила- тужна судбина српског великана Милана Хаџивуковића

Међу бројним истакнутим члановима угледне фочанске фамилије Хаџивуковић једно име по много чему се посебно издваја- Милан Хаџивуковић. Овај велики национални и културни радник био је један од оснивача и вишедеценијски предводник „Српског сокола“ у Фочи, најстаријег таквог друштва у БиХ.

Од 1893. године, када је у Српској Вароши у Фочи основано Соколско друштво, а затим и након обнављања рада 1918. па све до Другог свјетског рата, када је са гашењем Краљевине Југославије и оно угашено, угледни трговац Милан Хаџивуковић цијели свој живот посветио је „Соколу“ и био много више од његовог старјешине.

                              Фоча 1893. Милан Хаџивуковић стоји први здесна

Као имућан трговац, високоморалан и друштвено одговаран припадник српског грађанског сталежа, учествовао је у организовању и финансирању не само „Сокола“, већ и других културних и привредних друштава која су сабирала Србе и радила на просвјећивању народа, очувању српског имена и учвршћивању националне мисли.

Милан Хаџивуковић рођен је у Српској Вароши у Фочи 1870. године. Након школовања у Фочи и Дубровнику, бавио се трговином заједно са оцем Ником и братом Василијем, када су материјални и духовни напредак били у симбиози и међусобно се подстицали.

Кућа Милана Хаџивуковића

Баш као што је њихова кућа- једна од првих српских кућа у центру Фоче, коју је отац Нико подигао крајем 19. вијека, љепотом, необичним стилом градње и величином одударала од свих кућа у Фочи и одсликавала материјални статус ове породице, тако је и „Соко“, којим је Милан руководио, уз српску школу и Цркву, био један од духовних и моралних светионика фочанских Срба.

Фочански соколи, Милан Хаџивуковић стоји први слијева, Ристо Јеремић стоји у средини 

Луча соколске мисли коју су 1893. године у фочанској Српској Вароши упалили Ристо Јеремић и његов рођак и велики пријатељ Милан Хаџивуковић, раширила се свим крајевима БиХ у намјери да се тјелесним вјежбама, а уз вјежбе и просвјетитељским мисионарењем, чува народно здравље, разагна тама незнања и да се народ на својеврстан начин регрутује и полако припрема за коначно ослобођење и уједињење или како је то записао Ристо Јеремић да „испремреже земљу организацијом која ће моћи да послужи кад време дође“.

Фото Музеј Старе Херцеговине

Уз „Соко“, велику улогу имало је и Трезвењачко друштво „Побратимство“, које је такође водио Милан Хаџивуковић, као и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, у чијем су оснивању и финансирању учествовали опет Јеремић и Хаџивуковић, а уз њих и остали виђенији фочански Срби.

Јеремић је једно вријеме био и предсједник Главног одбора „Просвјете“ у Сарајеву.

Фочанско Побратимство на вјенчању Милана Хаџивуковића, Милан сједи у средини, фото Музеј Старе Херцеговине

Уз соколски поздрав „Здраво!“, који ће касније, као и ношење бакље и штафете, слет и читав систем организације, од „Сокола“ преузети нове власти након Другог свјетског рата, главна парола соколског покрета гласила је „Устај, живи, бори се, не клони“ и она најбоље одсликава карактер тог покрета и тежак положај српског становништва под аустријском окупацијом.

Основни задатак ових организација, које су описмењавањем и бодрењем народа, те једном врстом прикривене војне обуке, тежиле коначном ослобођењу, сажет је и у језгровитој честитки Српског сокола из Фоче 1912. године Главном одбору „Просвјете“ у Сарајеву, поводом десетогодишњице њеног постојања.

„Просвјетом слободи! Здраво!“, честитао је тада фочански „Српски соко“, односно његов старјешина Милан Хаџивуковић, јубилеј „Просвјети“.

Честитку је упутило и „Побратимство“ из Фоче пожељевши „да наша просвијећеност почива на гранитном темељу  трезвености“.

Фочански соко, вјежба на паралелама, фото Музеј Старе Херцеговине

О његовом родољубљу свједочи „Просвјетин календар“ који 1931. године пише да „Милан Хаџи-Вуковић, трговац у Фочи и Јеремићев најближи сарадник увек са одушевљењем прича о оном заносу и полету, о времену када је омладина само говорила о ослобођењу и уједињењу са Србијом и Црном Гором“.

У тексту се даље наводи:

„Иако се стењало у ропству, олакшање је било у надама, у идеалисању, у очекивању лепшег, бољег, светлијег. Тако Милан Хаџи-Вуковић прича: За време једних ферија, Ристо Јеремић као студент у друштву својих пријатеља и другова при једном излету, управо кад смо се попели на врх Зечја, извади некакав папир и поче читати. Кожа нам се јежи, срце подрхтава при свакој изговореној речи, сузе нам фрцају. Јер Јеремић нам чита прокламацију и објаву рата Турској. Јеремић нас је потпуно збунио. Кад је свршио, уплакана лица, рећи ће нам: — Нажалост, ово је објава рата Турској 1876. године“, преноси „Просвјетин календар“ подсјећање Милана Хаџивуковића на вријеме националног заноса и чежње за слободом с краја 19. вијека, када је настао први “Соко“ у БиХ.

Милан Хаџивуковић у колу, у одијелу са херцеговачком капом, фото Музеј Старе Херцеговине

Окупационе власти добро су знале да је слободарски српски народ највећа пријетња њиховој владавини у БиХ, тако да су српска друштва често била на удару.

Забрањиван им је рад, истакнути чланови су прогоњени, што је нарочито дошло до изражаја након сарајевског атентата и почетком Првог свјетског рата.

Прве жртве коначног ослобођења српства били су истакнути чланови српске грађанске елите у Фочи, међу њима браћа Ђорђе и Нико Хаџивуковић, који су убијени у љето 1914. године на два дринска моста у Фочи. На мосту у Броду на Дрини стријељан је и бајонетима избоден и Милан Хаџивуковић, али је остао жив. Уз њега, преживио је и свештеник Василије Кандић, који је касније о томе оставио писано свједочење.

Њих двојицу и Ђорђа Хаџивуковића, како пише Кандић, довели су на мост у Броду, а Ника Хаџивуковића и свештенике Јосифа Кочовића и Владимира Поповића на мост у Фочи, у ноћи између 9. и 10. августа.

Требало је да послуже као таоци, односно као јемство да фочански Срби неће предузимати никакве акције против аустроугарске војске.

Око један- два сата иза поноћи, док су сједили на клупи на мосту окружени стражом, пришао је један војник и бајонетом задао смрти ударац у срце Ђорђу Хаџивуковићу.

„И у исти трен добијем ја убод бајонетом кроз лијеву руку према срцу, други убод у трбух, а тако отприлике и Милан, који рањен врисну, те добијемо и куглу из пушке, ја кроз десну руку, Милан кроз леђа“, записао је Кандић, а његово свједочење је у књизи „Црква Шклопотница у Ријеци код Фоче“ пренио Миленко Тодовић.

Милан Хаџивуковић, сједи трећи здесна, фото Музеј Старе Херцеговине

Захваљујући аустроугарском капетану, који је, наводи Кандић, говорио пољским или малоруским /украјинским/ језиком, а који је чим пуче пушка наредио „халт“ и зауставио војника у намјери да их убије, тешко рањене одвезли су их у војну болницу у Фочи.

Исте ноћи на другом мосту у Фочи, убијена су сва три српска таоца- Јосиф Кочовић, Владимир Поповић и Ђорђе Хаџивуковић.

Са повлачењем аустроугарске војске пред црногорском војском, рањене Милана Хаџивуковића и Василија Кандића пребацили су прво у Калиновик, а затим у Сарајево, одакле су у јануару 1915. интернирани у логор у Арад.

Преживјели су и тамновање, Хаџивуковић у Араду и у Босни, а Кандић додатно и у Нежидеру и Шопроњеку, али је недуго након повратка Кандић преминуо у Фочи, 30. октобра 1918. од посљедица рањавања и тамнице. Хаџивуковић је претходно осуђен на Велеиздајничком процесу у Бањалуци заједно са Ристом Јеремићем и другим српским првацима.

Након рата, Милан Хаџивуковић обнавља у Фочи рад Соколског друштва, које ће у Краљевини Југославији префикс српски замијенити југословенским, али ће наставити своју мисију описмењавања и тјелесног одгоја, отварања читаоница по селима и предавања о садњи воћа и унапређењу пољопривреде.

Милан Хаџивуковић, други слијева, фото Музеј Старе Херцеговине

Када је извојевана народна слобода, наставиће морално да уздижу и просвјећују народ за свакодневну животну борбу и остваривање унутрашње слободе, без које ни спољашња много не вриједи.

Соколи Југославије уводе штафету која се преноси широм земље на путу до гроба краља Петра Ослободиоца на Опленцу. Након атентата у Марсеју 1934. године, организују се ходочашћа на гроб краља Александра, а на првом поклоњењу свом убијеном краљу „Соколе“ из Сарајевске жупе предводио је управо Милан Хаџивуковић.

Како пише „Соколски гласник“, путовало се возом у посту и молитви, да би се завршни дио пута од Александровца пјешачило без залогаја хљеба. До Тополе се пјешачило, а од Тополе до Опленца пошли су на команду у корак и марширали до опленачке задужбине.

„На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узетом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње ... Соколска делегација ишла је за њим. Стари горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини, прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић“, пише „Соколски гласник“.

Након Грђићевог потресног говора „Хаџивуковић је, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи: „Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб Витешког Краља са заклетвом „Идемо Вашим светлим трагом”. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити”, извјештавао је „Соколски гласник“.

Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић каже да је мало истакнутих српских националних радника, као што је био трговац Милан Хаџивуковић.

„Било какав догађај у Фочи није се могао замислисти без присуства овог истакнутог појединца. Као вид државног и друштвеног признања, био је присутан на свим јавним протоколарним догађајима поводом значајних датума. Тако је предводио представнике Сарајевске соколске жупе који су се крајем 1934. поклонили гробљу краља Александра на Опленцу, а 1935. године је држао говор приликом подизања споменика стријељаним родољубима код жељезног моста у Фочи“, каже Михајловић.

У вријеме велике народне обнове између два свјетска рата, Милана Хаџивуковића погодила је велика породична трагедија. Његов син Момир од 18 година, апсолвент Трговачке академије у Београду и како пише на његовом споменику на старом гробљу у Фочи „најбољи син и дика своје породице, најодушевљенији члан Побратимства и Сокола“, утопио се 1920. године на фочанском купалишту Крвавац на ријеци Ћехотини.

Миланова прва супруга Даринка, рођена Грујић, српска учитељица, са којом је имао сина Момира, преминула је 1904. године, када су Момиру биле тек двије године.

У другом браку са Анђелијом Нежић из Сарајева, Милан је имао сина Живојина-Жижу.

Судбина је хтјела да и његов други син Живојин- његова животна утјеха, којег је добио у позним годинама, млад настрада и то од усташа 1941. године.

Живојин је био студент економије у Београду, а како стоји у родослову, ухваћен је од усташа и отјеран у Јасеновачки логор гдје је убијен.

Судбина се горко поиграла са Миланом Хаџивуковићем, великим културним и националним прегаоцем. Првом „соколу“ Фоче и БиХ једно крило поломила је Ћехотина, а друго злогласна НДХ.

Нова комунистичка власт довршила је, напослијетку, оно што су започели аустријски окупатори- укинула је Соколски покрет и нацртала границу кичмом Херцеговине, на ријеци Тари, раздвојивши тако Фочу и Дробњак, постојбину Хаџивуковића и многих српских породица у фочанском крају, а та граница између истог народа биће озваничена коначним распадом Југославије деведесетих година 20. вијека.

У дубокој старости, заборављен и остављен од друштва које је тако много задужио, „соко поломљених крила“ Милан Хаџивуковић преминуо је у Фочи 1952. године.

Са трећом супругом Кристином, која је преминула 1949. године, није имао дјеце, а уз њих двоје у истој гробници леже Михајло-Мића Хаџивуковић, који је и подигао споменик, те његова сестра Зорка- син и ћерка Милановог рођака Ђорђа Хаџивуковића, стријељаног 1914.

Миланова велељепна кућа, са двадесетак металних врата и прозора украшених "демирима" изливеним од гвожђа, некад позната као „Дубровачка кућа“, због приморског стила градње, данас је у власништву Комуналног предузећа „Извор“.

Својим некадашањим називом, ова кућа одржавала је историјску повезаност Фоче са Дубровником, која сеже још у вријеме прије Турака када је на ушћу Ћехотине у Дрину, као важном раскршћу трговачких каравана, постојала својеврсна дубровачка колонија. Та веза је настављена и у вријеме Турака, а затим и у доба под Аустроугарима, када су фочански трговци робу добављали углавном преко Дубровника, а и своју дјецу на школовање слали су у тај приморски град. Управо су и Милан Хаџивуковић и Ристо Јеремић похађали гимназију у Дубровнику, у вријеме када је дубровачки србокатолички покрет, предвођен католичким свештеником дум Ивом Стојановићем, ширио слободарске идеје о уједињењу српства.

Кућа Милана Хаџивуковића прије обнове

Кућу је држави, како наводи Мира Јелић Хаџивуковић, педесетих година прошлог вијека продао један од Миланових сестрића. Деценијама је била у девастираном стању, а 2012. године општина Фоча и предузеће „Извор“ су је обновили.

Однедавно званично названа „Фочанска кућа“, требало је, како је било планирано, да послужи као простор за умјетничке изложбе, али та замисао није у потпуности заживјела.

Миланова кућа је на привременој листи националних споменика БиХ, а налази се на углу улица Вука Караџића и Соколске, једне од ријетких улица са очуваном каменом коцком- калдрмом, мада доста оштећеном, а чији назив чува успомену на друштво које је пола вијека водио некадашњи власник лијепе „Дубровчанке“.

Кућа Милана Хаџивуковића након обнове

Уз Соколску, у Фочи данас постоји и Улица Милана Хаџивуковића, у насељу Душаново, чиме се Фоча, након вишедеценијског заборава, бар донекле одужила овом српском великану.

Наставиће се