Др Неле Карајлић: Југословенска поп култура није изгубила ниједан трачак своје свјетлости

Популарна култура била је најважнији продукт социјалистичке Југославије, њен трејдмарк и једина је преживјела државу чији су сви економски гиганти потонули, остала је стамена и што је најфасцинантније није изгубила ниједан трачак своје свјетлости, рекао је Др Неле Карајлић у Фочи на представљању трећег дијела своје књиге „Солунска 28“.

На промоцији, коју су организовали Центар за културу и општинa Фоча, Карајлић је подсјетио да је „Солунска 28“ трилогија о породици која сто година живи, како је истакао, на једној неуралгичној тачки на планети, а то је Београд, као раскрсница путева.

У трећем дијелу књиге се бави оним кроз шта је Београд пролазио осамдесетих година 20. вијека, а то је са становишта полуларне културе његово златно доба, најљепше доба и Београда и Србије и Југославије, како оцјењује Карајлић- Периклово доба популарне културе.

Музика, филмови, књиге, сликарство, све оно што чини популарну културу тог времена, резултат су озбиљног приступа тадашњег, како га он назива, комунистичког менаџмента.

„Ми данас немамо такву организацију ни у једној од бивших југословенских земаља, а нећемо ни имати вјероватно јер култура је изненада пала на 47. минут дневника. Тај менаџмент је имао осјећај на који начин треба да се креира потреба младих људи у Југославији, вјероватно је неко у врху партије схватио да је немогуће борити се против рок музике и да је боље направити наше идоле, него да их увозимо са запада. То је наишло на једно веома плодно тло- наши људи су имали невјероватан таленат за рок музику, а она је само један дио великог спектра југословенске поп културе“, рекао је Карајлић на промоцији књиге.

Незаборавни музички албуми, успјеси југословенских филмова на свјетским фестивалима, све то је давало земљи неку врсту бесмртности и суштински ће, оцјењује Карајлић, остати бесмртна баш због канских палми, рокнерола, Ива Андрића, који је у том периоду добио Нобелову награду.

Основна тема трећег дијела његове „Солунске 28“, како је навео, је идеја естаблишмента да спаси Југославију преко рок музике, која је била велика пандемија- количина ентузијазма била је религијских размјера, а комунистички менаџмент ју је подупирао и соколио младе бендове.

Карајлић је рекао да генерације рођене између 1949. и 1980. нису имале никакв однос према нацији и религији, јер је музика сасвим довољно окупирала духовну потребу припаданости и изражавања својих емоција.

Држава је омогућавала младима да се умјетнички искажу- сваки дом културе је имао кутак гдје су дјеца могла доћи да свирају, подсјетио је он и напоменуо да се данас за један сат за свирање простор мора платити 100 евра.

„У књизи управо о томе пишем, како је тај менаџмент соколио бендове, правио концепт који је имао високе резултате, не само на нашем подручју и не само због чињенице да је Југославија у једном тренутку имала више грамофона од Енглеске, него и због чињенице да су нека имена попут Бреговића, Лајбаха, Но смокинг оркестра имали запажене роле и у иностранству. Тај културни феномен је на неки начин успио да превазиђе и политичке размирице, јер сада имате шест држава од бивше Југославије, а један те исти културолошки простор на којем дјеца мање или више слушају исте бендове“, истиче Карајлић.

Ентузијазам и љубав данас не постоје у толикој мјери, јер се све свело на новац и зараду, што нема везе са државом, сматра Карајлић, већ са временом које је упоредио са пољопривредом- постоје плодне године када шљива роди да не знате шта с њом, а постоје и неплодне године када нема шљиве ни за лијека- ово је сада тај период.

„Два велика прелома, заокрета у историји једног простора и народа, као што су рат и прелазак из комунизма у капитализам, остављају тешке посљедице, а удар капитализма је тежи од рата, сеже дубље у људску психу“, рекао је Карајлић.

Некада познати музичар, а данас све више књижевник рекао је да је у животу имао четири велика хита, односно четири велике прекретнице.

Први је био „Зеница блуз“, пјесма која му је промијенила живот, други Топ листа надреалиста, која је, како је истакао, примјер да је умјетност чиста алхемија, трећи хит био је пјесма „Вукота“ и препјев на ромски језик „Бубамара“ за филм „Црна мачка бијели мачор“, који је Но смокинг оркестру избацио у свијет, а четврти хит је књига „Фајронт у Сарајеву“.

Говорећи о Топ листи надреалиста, Карајлић је навео да је фасцинантан начин на који су погодили менталитет обичног човјека и рентгенски прецизно осликали људе, а били су дјеца и нису имали неко озбиљно образовање.

Најавио је да се припрема за писање нове књиге, откривши да ће се радња одвијати око Ника Нелсона, патолога који је урадио увиђај Теслине смрти, а чији је живот након тога кренуо потпуно другим током.

У Центру за културу и информисање Карајлић је имао прилику да погледа изложбу графика „Света подрињска земља- баштиник српске писмености“ инспирисану дјелима Горажданске штампарије.

Карајлић је на поклон добио свој портрет, који му је уручио начелник општине Милан Вукадиновић. Портрет рађен у акварелу, дјело је фочанског сликара Славише Врећа.