Записи из Македоније- укоричена истина о заборављеним српским траговима

Књига „Записи из Македоније“ Милутина Станчића из Скопља важно је свједочанство о богатој српској историји на том простору и тужно подсјећање на асимилацију и затирање српских коријена, истакнуто је на промоцији ове књиге у Фочи.

Уз промоцију књиге, која је у издању Службеног гласника Србије, објављена 2023. године, у фочанском Центру за културу и информисање одржано је и предавање „Живот Срба у Македонији - од опстанка до нестанка“.

На простору данашње Сјеверне Македоније, који је до 1945. године био неодвојив од Србије, а заједно се са простором Косова и Метохије називао Старом и Јужном Србијом, о српском идентитету између осталог свједоче српска гробља, споменици великих српских побједа из ослободилачких ратова, цркве и манастири које су подизали српски краљеви, речено је на промоцији.

Народ и држава се бране у сваком свом дијелу, истакао је декан Богословског факултета Дарко Ђого и упозорио да уколико је један народ спреман да заборави поједине своје завичаје, историју, манастире, своју земљу, да допусти да тај заборав прекирије и анулира вијекове борбе, онда није оптимистична преспектива за опстанак тог народа било гдје.

„Када се присјећамо наших завичаја, не можемо да се не сјетимо  српске прошлости Македоније и тога да српска војска 1912. године није разликовала Призрен и Скопље, када је жељела да тај простор ослободи“, наглашава Ђого.

За разлику од Срба из Крајине, који су такође на маргини, а који су имали велику трагедију, па их обиљежавање те трагедије повремено врати у колективно сјећање, напомиње Ђого, Срби из Македоније су систематски полако уништавани и затирани.

„Њихова судбина је можда најтужнија од свих Срба- на неки начин претплатили су се на то да их у тишини испратимо и да их се не сјећамо. Зато мислим  да је изузетно важно да људи из „Споне“, преостала браћа из Македоније, дођу и у друге српске крајеве, да их ми не заборавимо, јер Бог сами зна, у некој перспективи вјечности  имамо дужност да се сјећамо српске прошлости Македоније и стварно је велика част и велики благослов да људи из Скопља буду у Фочи“, нагласио је Ђого.

Професор Филозофског факултета у Нишу Горан Максимовић, који је укључен у активности Српског културно-информативног центра „Спона“ из Скопља на очувању српског језика у Сјеверној Македонији, за књигу „Записи из Македоније“  наводи да је много више од путописних репортажа.

„Станчић путује по локалитетима, мјестима, градовима, меморијалима данашње Сјеверне Македоније, односно Вардарске Македоније, и приказује све оно што се дешавало кроз српску историју од средњег вијека до савременог тренутка. Различити књижевни жанрови- есеји, расправе, историјски огледи, лирски записи, пјеснички текстови откривају једну велику истину да је Македонија у прошлости била добрим дијелом и српска земља, да се митски слојеви те земље дубоко темеље на идентитету српског народа и да оно мало што је преостало Срба на том простору, а поготово ми са других територија имамо обавезу да то никада не заборавимо“, рекао је Максимовић.

Он је напоменуо да се данас у јавном простору потискује судбина македонских Срба, те да је дужност и обавеза говорити и писати о томе.  

Аутор књиге Милутин Станчић каже да није био свјестан да се од репортажног и путописног обиласка  мјеста по Македојнији, која свједоче о српском идентитету, може изродити књига.

„И да добије једну јачу тежину, зато што је та укоричена истина заборављених, а негде и уништених српских трагова на подручју Вардарске Македоније“, рекао је Станчић.

Он своју књигу описује као путовање кроз српску историју од богатог средњег вијека и моћи српске државе, до данашњих дана када се српски народ суочава са нестанком и страшном асимилацијом.

„Описивао сам ту  гласну тишину, у местима где су вршени први покољи над српским становнишптвом. Мало је познато да је Краљевина Југославија заправо и покренула и основала Хашки трибунал управо због злочина које су чинили бугараши у централном делу Вардарске Македоније. Адвокат извршиоцима је био Анте Павелић и технику клања је у судским процесима увиђао, а спровео у Другом свјетском рату, а то је мало познато“, наводи Станчић.

Потомци покланих Срба, који су у међувремену промијенили презиме, додао је Станчић, данас можда и не знају да објасне тај нагон за убиства, која није, како се погрешно сматра, чинила званична бугарска војска, већ локални бугараши, припадници истог народа којег су и убијали.

Књига је производ прегалаштва, труда и рада у оквиру Српског културно-информативног центра „Спона“ из Скопља, који ове године обиљежава 20 година рада, а чији је Станчић један од оснивача.

Фоча је први град у Српској у којем је, у организацији Центра за културу и информисање и Богословског факултета, одржана промоција овог важног дјела.