Стара Хоча: Прва турска махала подигнута на црквеној земљи, данас Трг краља Петра (АУДИО)

Разгледница Фоче из времена аустријске окупације

У средњовјековној Хочи, прије пада под Турке, о чему поуздано говоре историјски извори, постојале су двије цркве- једна на десној, а друга на лијевој обали Ћехотине на простору данашње Пријеке чаршије.

Црква на десној обали била је манастирска и уз њу се налазио двор митрополита херцеговачког, чије је главно сједиште у то вријеме било у манастиру Милешево, гдје су почивале мошти Светог Саве Српског.

Како пише Ђоко Слијепчевић у раду „Хумско-херцеговачка епархија“, култ Милешевске митрополије у вријеме херцега Стефана Косаче био је велики и помиње се попут српске архиепископије и патријаршије као „српска всеславна митрополија“, назива се „божанственом митрополијом“ са својим „епархијама и градовима“, а за вријеме када је њен митрополит „држао престо Светог Саве“.

Било је то вријеме турских освајања пред гашење Српске патријаршије, када се српски патријарх налазио у Смедереву, престоници српског деспота, и када су обје његове резиденције, у Пећи и Жичи, биле под Турцима. Хумски, односно милешевски митрополити сматрани су тада замјеницима пећког патријарха.

Фочански средњовјековни храмови нису преживјели османску власт. Дуго времена није било изворне потврде о њиховом постојању и једини чувар од заборава било је народно предање о два храма, да би се откривањем раних османских пописа дошло и до историјске потврде. То су попис хаса земаља у Фочи и поименични попис Херцеговачког санџака из 1475-77, те опширни попис Херцеговине из 1585, који несумњиво свједоче о постојању хришћанских храмова у овом насељу.

У турском катастру фочанског хаса /објављен у вријеме пописа 1475-77/, који обухвата дио данашњег градског подручја, на десној обали Ћехотине наводе се црква, виногради, ступ митроплитов, двориште митрополитово више цркве и калуђери као уживаоци митрополитовог дворишта. Међу ранијим власницима земље на пописаном подручју /Асен, Бато, Биоко, Брајак, Вучић, Радич, Злоћуд, Радоје, Петоје, Прибисав.../, фочански катастар помиње и митрополита /милешевског/.

Из историјских извора, у вријеме пада под Турске познат је митрополит милешевски Давид, близак сарадник херцега Стефана Вукчића Косаче, писац његовог тестамента, а био је поклисар, односно заступник-изасланик, и његовог сина херцега Влатка.

Фоча данас, Црква Светог Николе, поглед на Каурско поље, фото Владан Смрекић

Простор на десној обали Ћехотине гдје се налазио манастир и православно гробље Турци су касније прозвали Каурско поље /каурин на турском невјерник/, а у близини су 1550. године подигли једну од најљепших џамија на овим просторима-  Алаџа џамију.

Проналаском пописа из 1585. године, у којем се у Фочи помиње  Црква Свете Госпоје, односно Богородице, како наводи историчар Бојан Крунић, дошло се до нових података.

Упоређујући их са другим историјским изворима, Крунић изводи закључак да је Црква Свете Госпоје уствари манастир на Каурском пољу, на десној обали Ћехотине, који се помиње у катастру фочанског хаса стотинак година раније.

У попису који је превео и 2014. године објавио Ахмед Аличић, у дијелу насловљеном „Виногради муслимана Фоче“, наводе се и запуштени виногради Цркве Свете Госпе или Госпоје. Тачније, наводи се „пет винограда, једна њива и једна мезра /напуштено насеље/ у близини споменуте цркве, која је сада сијалиште“, како пише у попису.

Некадашње Каурско поље гдје се налазио манастир, данас СШЦ, дворана и аутобуска станица

Крунић напомиње да је детаљна анализа података из Опширног пописа Херцеговине из 1585. године показала да се помен Цркве Свете Госпе заправо односи на храм на десној обали Ћехотине, а не на цркву на простору чаршије, како сматрају неки историчари.

„Подаци несумњиво показују да се локација Цркве Свете Госпе поклапа са локацијом која нам је позната из нешто ранијег пописа, из првих година османске управе Фочом, када се помиње манастир на десној обали Ћехотине. Детаљном анализом тих парцела можемо са великом сигурношћу да тврдимо да је то простор гдје се данас налази Средњошколски центар и Аутобуска станица, као и паркинг простор испод пута. Подаци из пописа, такође, указују да је у најмању руку нешто прије те 1585. године живот на овом манастирском метоху био замро и да је црква, као и сам комплекс, био напуштен“, каже Крунић.

Он истиче да питање конфесионалне припаданости овог храма није било предмет опречних мишљења у историографији.

Надгробни споменици са Каурског поља пренесни код Храма Светог Саве

„Помен митрополитових посједа и калуђера недвосмислено указује да се радило о православној богомољи и вјероватно метоху Милешевске митрополије“, закључује Крунић.

На мјесту Каурског поља, односно манастира и старог православног гробља, данас се налазе Средњошколски центар, Градска дворана и Аутобуска станица, а претходно је ту била аустроуграска касарна.

Приликом копања темеља за касарну 1886. године, откривено је гробље и ископана су два камена сандука, један је однесен у Земаљски музеј у Сарајеву, а други се данас налази испред Музеја „Стара Херцеговина“ у Фочи. 

Камени сандук испред Музеја у Фочи

Средњовјековни надгробни споменици /такозвани стећци/ ископани су и приликом градње дворане 2005. године и пренесени су код Храма Светог Саве.

Стећци са Каурског поља пренесени код Храма Светог Саве

У наставку некадашњег Каурског поља, на мјесту гдје је током Османске царевине било Велико турско гробље уз Алаџу џамију, данас се налази Алаџански парк, највећа и најљепша зелена површина у Фочи.

Крунић подсјећа и на народно предање према којем је већи дио Хоче био манастирска земља, која је припадала великом манастиру са осам звона у оближњој Ђурђевици, утврђеном граду Косача на лијевој обали Дрине, у близини фочанског села Пријеђел. Археолошким истраживањима 1973. године у Ђурђевици су пронађени остаци мањег православног храма, највјероватније посвећеног Светом Ђорђу, заштитнику Косача, по којем је тај град и носио име.

ЦРКВА НА ЗАПОЉКУ

Друга фочанска средњовјековна црква налазила се у самом тадашњем насељу.

Народно предање, као и више историчара, тврде да су ту цркву Турци 1500. године преправили у Цареву џамију, на узвишењу изнад пазаришта.

Међу њима је и Алија Бејтић, који је 1953. године обавио истраживање џамије и закључио да је без сумње то некада била црква.

Царева џамија, фото: Владан Смрекић

У свом раду „Православни храмови средњовјековне Фоче“ објављеном у зборнику „Осам вијекова Митрополије дабробосанске“, Бојан Крунић детаљно је анализирао постојање ове цркве, која се у изворима наводи као црква Џибулка или Жабуљка, односно црква на Запољку.

За разлику од народног предања и више историчара, који сматрају да се ова црква налазила на мјесту данашње Цареве џамије изнад пазаришта, Крунић претпоставља, на основу више историјских извора, укључујући и нова сазнања из пописа 1585. године, да се црква налазила нешто ниже, на простору испод пазаришта, односно испод некадашњег главног караванског друма.

„С друге стране, археолошка истраживања тог локалитета за вријеме обнове Цареве џамије 2012. и 2013. исто тако су непобитно показала да је Царева џамија изграђена на темељима неког сакралног објекта, с обзиром да су пронађена гробна мјеста која припадају средњовјековном периоду. Такође, први османски извори нам непобитно показују да је то земљиште припадало цркви на Запољку и несумњиво да је Царева џамија изграђена на црквеном земљишту на темељима неког објекта који је имао сакрални карактер. Да ли је то била црква на Запољку или неки сакрални објекат у оквиру те цркве нажалост не можемо у изворима утврдити и то питање остаје отворено“, прича Крунић.

                    Царева џамија и пазариште

ПРВА ТУРСКА МАХАЛА ПОДИГНУТА НА ЦРКВЕНОЈ ЗЕМЉИ

Османлије су прву џамију у Фочи, односно тада још увијек у Хочи, изградили три деценије прије Цареве џамије, тачније почетком седамдесетих година 15. вијека.

Крунић истиче да су први муслимански објекти у Фочи грађени на земљишту које је припадало цркви на Запољку, а које су, како помиње турски попис, претходно уживали кнез Хоче Михоч и његов брат Радоје.

Босански санџакбег и оснивач Сарајева Иса-бег изузео је црквено земљиште на Запољку у самој Фочи, како стоји у попису, и дао га муслиманима за изградњу кућа, док је земљиште звано Међуријечје, које се веже за цркву, дао за обраду.

„Прве муслиманске куће грађене су на простору данашње Робне куће и Градског трга, тај дио још увијек није био урбанизован. Само средњовјековно насеље било је у пристранку тадашњег брда Околишта, данашње Забране“, каже Крунић.

Прва муслиманска махала у Фочи, Хамза-бегова, образована је на подручју Ортакола, у југоисточном дијелу Међуријечја, који се надовезује на црквено земљиште на Запољку, а то би данас одговарало ужем центру града.

У првој деценији османске владавине, тачније између 1470. и 1474. године, Хамза-бег је на одузетој црквеној земљи, на простору данашњег главног градског трга, подигао месџид /у преводу мјесто за сеџду, односно за клањање, молитву- мања џамија/, око којег је формирана прва муслиманска махала. Хамза-бегов месџид је, како пише Алија Бејтић постојао све до 1943. године.

Заокружена Хамза-бегова џамија, најстарија џамија у Фочи

„Како још године 1477. бијаху свега три мјештанина муслимана у Фочи, то је та џамија направљена само за потребе војске која је ту логоровала и сигурно њени градитељи нису ни претендирали за неку монументалност. Та је џамија потпуно пропала од бомбардирања 1943. и њених првих димензија више не знамо, али се по контурама земље која прекрива темеље јасно види да је то била омања грађевина, а иначе се зна да је припадала типу џамија са дрвеном мунаром...“, пише Бејтић.

Хамзабегова џамија заокружена

На старим разгледницама Фоче из времена Аустрије и Краљевине Југославије види се да се ова џамија налазила на простору данашњег Трга краља Петра.

Фарук Муфтић у књизи „Заборављена Фоча“ наводи:

„Сада је на том мјесту трг испред градске кафане. Месџид је саграђен 1470/71. године, а саградио га је први херцеговачки санџакбег Хамза-бег у централној фочанској махали Ортаколо. У почетку је служила за потребе емисара и османлијских војника који су логоровали у Фочи, јер домаћег становништва муслимана у то доба није било. Када је отворена, у њој су клањала само три муслимана“, пише Муфтић.

Фоча данас, Трг краља Петра, некад црквена земља, па махала Хамзабегова, фото: Владан Смрекић

У ШЕХЕРУ ФОЧИ ТУРЦИ ИЗГРАДИЛИ 17 ЏАМИЈА

Нешто касније, на земљишту што је припадало цркви на Запољку /или на самом мјесту цркве/, Турци ће подићи и Цареву џамију, 1500-1501. године, која је након рушења у посљедњем грађанском рату обновљена 2012. године.

Испод пазаришта, у Доњој чаршији, у другој половини 16. вијека подигнута је Шехова џамија /поред старе аутобуске станице, порушена у грађанском рату/, а половином 18. вијека у Горњој чаршији подигнута је и најмлађа фочанска џамија Мехмед-паше Кукавице /такође порушена у посљедњем рату- дјелимично остали зидови/. Турци су тако на земљишту средњовјековне цркве на Запољку, у ужем центру Фоче, подигли четири џамије.

Доња чаршија са Шеховом џамијом, изнад ње је Царева џамија

У Међуријечју је, недалеко од Хамза-беговог месџида, у данашњој Његошевој улици, до 1943. године постојала и Џафер-бегова џамија, изграђена у другој половини 16. вијека. Исте године када и Џафер-бегова, пропала је и џамија султаније Фатиме са дрвеном мунаром са самој обали Дрине, на почетку насеља Подмусала.

Осим ових шест џамија у центру шехера, Турци су изградили и шест џамија у Доњем Пољу, укључујући и Љубовић, четири џамије на Горњем Пољу, а нешто касније и Али-чоходареву џамију /чоходар- надгледник одјеће, службеник на турском двору/ на лијевој обали Ћехотине подно Српске вароши. /Друга по старини фочанска џамија, након Хамза-бегове, а прије Цареве, била је џамија Мустафа-паше на десној обали Ћехотине, изграђена крајем 15. вијека./

Половином 16. вијека, у Фочи је, пише Муамер Хоџић, саграђена мусала на простору између Хамза-бегове махале и Дрине /на мјесту данашњег насеља Самоборска/. Мусала /мус Алах у преводу Божији врх/ је отворени простор ограђен за молитву, обично за дочек Бајрама, а у Фочи се налазио на узвишењу изнад центра града. Ту је касније саграђена муслиманска школа /Шарени мејтеф/, која је након Другог свјетског рата преуређена у Спортски центар „Партизан“.

Десно џамија султаније Фатиме са дрвеном мунаром, изнад зграда Шареног мејтефа, разгледница браће Глођајић

Сматра се да је први објекат који су Турци подигли у Фочи био двор за фочанског војводу, како пише Хоџић, првобитно највишег представника османске власти у Фочи. У извору из 1475. помиње се двор војводе Исмаила, који је био ослобођени роб Иса-бега, оснивача Сарајева, али није искључено, наводи Хоџић, да је двор саградио први фочански војвода Ахмед, који се помиње у дубровачком документу 1466. године /војводе Ахмед и Исмаил предводили су османску војску у освајању Херцеговине/.

КОНФЕСИОНАЛНА ПРИПАДАНОСТ ЦРКВИ У ХОЧИ

За разлику од Цркве Свете Госпоје, односно Богородичине цркве, на Каурском пољу, на десној обали Ћехотине, за коју се поуздано зна да је била православна и да је припадала Милешевској митрополији, о конфесионалној припадности цркве „у самој Фочи“, односно на Запољку у историографији су, наводи Бојан Крунић, присутна два мишљења- једно да се ради о католичком храму, а друго да је то православни храм.

Крунић сматра да су аргументи којима се покушава доказати да се ради о католичком храму засновани на претпоставакама и аналогијама без икаквог упоришта у изворима.

„Тврдња се често поткрепљује архитектонским фрагментима, које је Алија Бејтић пронашао у гробљу Цареве џамије, а које је приписивао романици, касније неки истраживачи и готици. Напомињем да је у науци одавно примијећено да се због ангажовања мајстора из градова са источне обале Јадрана и у црквеном градитељству православних храмова могу пронаћи и елементи западне архитектире романике и готике“, каже Крунић.

Други аргумент односи се на саму локацију- доминантан положај који се повезује са обичајем да се католичке цркве у средњем вијеку по правилу подижу на истакнутим мјестима.

Царева џамија и пазариште, фото Владан Смрекић

„Међутим , из перспективе оновременог насеља, говоримо о средњовјековној Хочи, богомоља о којој је ријеч није ни била на доминатном мјесту, већ сасвим супротно, у доњем дијелу насеља на самој периферији, тик уз пољопривредно земљиште, које је урбанизовано тек након освајања Фоче од стране Османлија градњом тих првих муслиманских махала. Средњовјековни дио насеља очигледно је био стациониран изнад трга у правцу југозапада на обронцима брда Околишта, данас Забране“, каже Крунић.   

Могућност да је цркву подигла колонија дубровачких трговаца у Фочи за своје потребе још је једна претпоставка без потврде у изворима, сматра Крунић и напомиње да о градњи тог храма до сада није откривен ниједан сачувани писани траг у дубровачком архиву.

„Упада у очи да немамо ни података о дубровачким поклонима и даровању прихода цркви, што би било за очекивати, тим прије што је у релативној близини Дубровнику. Такви су дарови евидентирани у насељима гдје су постојали католички храмови, па чак и у много мањим мјестима него што је била Фоча у то вријеме“, наводи Крунић.

Он истиче да се међу уписаним становницима Фоче у поименичном турском попису из 1475-77. године, у којем се помиње црква на Запољку, изричито наводи поп Добрашин и још пет особа означених да су синови попа: Радиља, Вукашин, Вукић, Радоје и Радич.

„Података у том попису о католичком клиру нема. Присуство православног свештенства у самом насељу указује да би храм могао да припада православној конфесији“, сматра Крунић.

Камени сандук са православног гробља на каурском пољу

Постоји, додаје он, податак из дубровачког архива у којем се помиње присуство фрањеваца у Фочи 1497. године, када им је један Дубровчанин уступио земљу на Запољку на уживање, али се не помињу ни у каквом контексту са црквом.

„Детаљна анализа тог извора је показала да је појава фрањеваца крајем 15. вијека била у вези са њиховом тек предузетом мисионарском дјелатношћу, а не са овом црквом. Сличних акција католичког клира било је и у наредном периоду“, наводи Крунић.

Он напомиње да неки историчари гријеше, сматрајући да назив Црква Свете Госпоје или Госпе, како је уписана у турски документ, говори да је ријеч о католичком храму. Из пописа из 1585. године очигледно је да се Црква Свете Госпоје, није налазила у „самој Фочи“, односно да то није црква на Запољку, већ да је то манастирска црква на десној обали Ћехотине, на Каурском пољу, за коју се поуздано зна да је православна.

Крунић закључује да питање конфесионалне припадности средњовјековне цркве на Запољку остаје неријешено, с обзиром да не постоје изворне подлоге различитих теорија, тако да ће у историографији и даље бити предмет различитих тумачења.

Историчар Богумил Храбак трвди да је црква у самом насељу Хоча била православна, с тим што он мисли да се налазила на мјесту Цареве џамије. Храбак сматра да је Хоча у ранијој прошлости, у вријеме немањићке Рашке, којој је припадала све до 1373. године, била црквено средиште, истичући да се на мјесту Цареве џамије налазила православна саборна црква, која „мора да је била старија од сакралних објеката у Старој Рашкој“.

ЦРКВЕ КОСАЧА- ОД ШЋЕПАН ПОЉА ДО СОПОТНИЦЕ

Подручје горње Дрине, од Шћепан Поља до Горажда, постојбина је породице Косача, чији су истакнути чланови велике војводе Влатко Вуковић и Сандаљ Хранић, те херцег Стефан Вукчић управљали широм облашћу у оквиру бановине, касније краљевине Босне. Њихова област је на неки начин представљала „државу у држави“.

Херцег од Светог Саве, фреска у манастиру Заграђе

Како то у зборнику „Дрина у доба Косача“, наводе историчари Десанка Којић Ковачевић, Влајко Палавестра и Здравко Кајмаковић, горња Дрина је „не само административно, већ и у привредном погледу била кључна регија ове знамените историјске породице, чија је улога у историји не само Босне, Црне Горе и Србије, од прворазредног значаја“. Ова група историчара истраживала је остатке бројних храмова на простору горње Дрине.

Осим двије цркве у самој Хочи, у њеном ближем окружењу у средњем вијеку било је више православних храмова, о чему осим народних предања свједоче и остаци црквених грађевина. Цркву је имало готово свако од бројних херцегових утврђења у горњем Подрињу, а исто тако своје храмове имала су бројна налазишта стећака, односно средњовјековна гробља.

У престоници Војводине од Светог Саве, Соко Граду на Шћепан Пољу, биле су три цркве.

Величанствена Шћепаница

На самим саставцима Пиве и Таре, мјесту гдје почиње Дрина, уздизала се величанствена Црква Светог архиђакона Стефана-  Шћепаница, по којој је Шћепан Поље добило име.  

Црква је задужбина и гробни храм великог војводе босанског Сандаља Хранића Косаче, синовца и насљедника јунака Косовског боја Влатка Вуковића Косаче, а претходника и стрица херцега Стефана Вукчића Косаче. Раскошно црквено здање, по узору на рашку градитељску школу, подно престоног Соко града, изграђено је почетком 15. вијека. Након пада под Турке и рушења цркве, остаци Шћепанице вијековима су били затрпани. Откопавање и конзервацију зидова обавила је 1972. године група археолога, коју је предводио академик Војислав Ђурић и већ деценијама остаци цркве чекају на обнову.

Остаци Цркве Шћепанице, фото: Епархија будимљанско-никшићка

Историчар умјетности Здравко Кајмаковић пише да „монументалнија црква од оне на Шћепан Пољу још није откривена у Босни“, мислећи на средњовјековно црквено градитељство.

Нешто височије, у подграђу Соко Града, херцег Стефан подигао је своју гробну цркву, у коју силом прилика- због најезде Турака, није могао бити сахрањен. Црква је вијековима била опустјела, али су урушени зидови и купола чудом опстали. Према народном предању, Турци су скинули оловни покривач са куполе цркве на Заграђу и сплавовима га допремили до Фоче, да би њиме покрили Алаџа џамију. Херцегов гробни храм је обновљен почетком овог вијека и данас је то Манастир Заграђе, односно Црква Светог Јована Претече.

Манастир Заграђе

Осим ове двије цркве, унутар зидина Соко Града налазила још једна дворска црква.

Који километар низводно од Соко Града, на ушћу Сутјеске у Дрину, град Косман красила је, према народном предању, Црква Светог врача Козме. Недалеко одатле у граду Ђурђевици, у близини села Пријеђел, између Тјентишта и Фоче, била је Црква Светог Ђорђа, чији су темељи пронађени археолошким ископавањем терена, а о чему детаљно пише Здравко Кајмаковић у дјелу „Дрина у доба Косача“.

„Двојна“ црква у Пријеђелу и манастир у Устиколини

На том подручју, на локалитету Црквина код села Пријеђел, пронађени су и остаци веће цркве, тачније остаци двије цркве- изграђене једна уз другу. Кајмаковић пише да је то „изванредно значајна грађевина из ранохришћанске епохе“, те да би даља археолошка истраживања требало да дају детаљанија објашњења. Могуће да се на ову „двоструку цркву“ односи народно предање о великом манастиру са осам звона, које помиње Бојан Крунић.

Двострука црква у Пријеђелу, из зборника Наше старине

Мању цркву, према историјским изворима, имао је и херцегов град Вратар у кањону Сутјеске, и то с друге стране кањона.

Десетак километара од Фоче, низоводно Дрином, православну цркву имала је Устиколина, у саставу области Павловића. Темељи старе цркве видљиви су и данас у православном гробљу у непосредној близини данашње Цркве Свете Тројице у Устиколини, која је подигнута између два свјетска рата.

Стара црква у Устиколини помиње се и у турском попису из 1585. године. У опису чифлука Илијасовог у касаби Устиколина, наводи се да у његов састав између осталог улази и мезра /напуштено насеље/ Свиница „која се простире од ријеке Дрине до цркве Устиколина...“.

                   Катастарски попис Херцеговине 1585, Ахмед Аличић

То значи да је ова црква још увијек постојала крајем 16. вијека, али да су куће у њеном окружењу напуштене, слично као и манастир у Хочи. У истом чифлуку су и „земље Мехмеда, сина Вукова, које су остале пусте“, наводи се у попису који је превео и објавио Ахмед Аличић.

Локалитет цркве у Устиколини познат је под називом Ћелије, а брдо изнад Колудрица, па познати историчар Влајко Палавестра указује да су ти топоними у складу са народним предањем да се ту некада налазио манастир.

Херцегова Сопотница и Самобор

Идући даље низводно Дрином стиже се до Цркве Светог Ђорђа у Доњој Сопотници код Горажда, задужбине херцега Стефана, о чему свједочи херцегов натпис изнад улазних врата. Ова црква је некада била манастирска, о чему постоје поуздани историјски извори, а то су потврдила и археолошка ископавања темеља манастирских конака. Херцегова црква у Сопотници, значајна и по томе што је у њој почетком 16. вијека радила једна од најстаријих српских штампарија, прва на подручју данашње Босне и Херцеговине, преживјела је турско ропство.

Недалеко од Сопотнице је некада моћни херцегов утврђени град Самобор, који је такође имао мању цркву, како наводи Здравко Кајмаковић, касније преправљену у џамију.

У селу Црквина код Горажда, уз данашњу магистралу Горажде-Фоча, археолошким откопавањем пронађени су темељи цркве, која је како су показали резултати Кајмаковићевог истраживања, имала куполу и била је осликана фрескама /пронађени су фрагменти фресака/.

На више мјеста на подручју општине Фоча срећу се топоними „црквина“, „црквиште“, „крстина“ који указују на постојање цркви. Ови топоними посебно су присутни на Заврши, односно на подручју Заваита и Челебића, на платоу кањона ријеке Таре. Како пише Мишо Тодовић, позивајући се на археолошка истраживања,  у више села и заселака који припадају Тетимској парохији на Заврши пронађени су остаци хришћанских храмова.

Тако историчар Влајко Палавестра пише да је у атару села Борје, у мјесту Улице, на локалитету Црквина пронашао темеље цркве. Народна традиција тврди, како наводи Палавестра, да је око ове цркве некада била варош и да се још увијек уз велике празнике чује како под земљом звоне звона са ове цркве. Он помиње и народно предање о цркви у близини Заваита, на локалитету Црквина, гдје је истраживања вршио црквењак из Фоче Никола Попадић.

ОСНИВАЧ ПРВЕ МАХАЛЕ ИЗГРАДИО И ПРВИ ВОДОВОД

Господар херцегове земље, војвода крајишник Хамза-бег /називе војвода за војсковођу и крајишник за управника пограничне области  Турци су преузели из српског језика и користили га понекад за санџакбега/ у Фочи је саградио и први водовод 1474. године /ако не и нешто прије/ и хамам- јавно купатило, по чему је град на Дрини и Ћехотини, како пише Богумил Храбак, предњачио многим градовима не само у Босни и Херцеговини, него и на Западу.

Мрежа фочанског водовода састојала се из низа самосталних водовода, од којих је први био Хамза-бегов, који је он изградио да би опскрбљивао свој двор.

Водоводне цијеви прављене су од глине или дрвета, а вода је довођена са Црног Врха за главни дио града на лијевој обали Ћехотине и са Ћеловине за дио Фоче с друге стране ријеке.

У Фочи је током турске владавине, како је утврдио Алија Бејтић, било подигнуто укупно 36 чесама, од чега 29 по улицама, а седам у двориштима кућа.

Крај другог дијела