Драгутиновић: Божић- помирење Бога са човјеком, темељ и почетак спасења

Иконостас Цркве Светог Николе у Фочи, зограф Василије Ђиновски 1901. годинa

Славећи Божић и поздрављајући се ријечима „Мир Божији- Христос се роди, ваистину се роди“, људи увијек изнова треба да се подсјећају да је рођење Исуса Христа помирење Бога са човјеком и прилика за стицање вјечног живота кроз љубав према Богу и ближњима, поручује у разговору за Радио Фочу професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду Предраг Драгутиновић.

Професор новог завјета истиче да изговарајући овај поздрав вјерници не само да честитају празник и желе срећу једни другима, већ исповиједају вјеру, односно да је божићни поздрав скраћено исповиједање вјере- да се родио нико други, него сам Бог, који узима на себе тијело и постаје човјек.

Рођење Исуса Христа је, наводи Драгутиновић, централни моменат у историји људског рода, када Бог склапа мир са људима дарујући им свога сина.

„Тај мир који доноси божићни поздрав није људски мир, није мир који склапају људи међусобно, сведоци смо да сваки склопљени мир врло брзо буде и прекршен. Овај мир који је Бог склопио са нама је мир који нам нуди само један услов, а то је да у њега верујемо, да га волимо, да му се предамо и да је кроз тај мир нама дарован и смисао живота на земљи. Тога увек треба да се сетимо и да имамо на уму када празнујемо Божић“, каже Драгутиновић.

Професор Богословског факултета у Београду Предраг Драгутиновић

Радост Божића огледа се у Христовом васкрсењу, јер без васкрсења не би имао дубину и смисао, додаје Драгутиновић и напомиње да Божић- суштински сусрет Бога и човјека, који се одиграо у личности Исуса Христа, није био пропраћен нарочито радосним моментима.

„Исус Христос се родио у тешким условима, многи су страдали приликом његовог рођења, тако да је само његово рођење наговештавало страдање које очекује и њега и све оне који у њега верују. Међутим, тај рођени је страдали, али и васкрсли, тако да то не заборављамо када год празнујемо Божић и говоримо о симболици Божића, ако погледате богослужење пред сам празник, има доста елемената богослужења Страсне седмице, када се обележава страдање Христово“, подсјећа Драгутиновић.

Он појашњава да Божић пуни смисао добија из радости васкрсења, јер ће рођени ускоро бити и васкрсли, а са њим ће и људи ући у наду васкрсења, коју Црква вијековима проповиједа.

Иконостас цркве Светог Николе у Фочи; Божић, Спасовдан, Васкрс, Преображење, Богојављење

"За Божић нема толико богослужбених измена, као за Васкрс. Васкршњи пост је обележен радикалном променом богослужбеног ритма, другачијом химнографијом и црквеном естетиком, што код Божића није случај, али доста тога подсећа на Страсну седмицу, изражавајући тиме јединство догађаја Исуса Христа, који је рођен, страдао и васкрсао нас ради“, каже Драгутиновић.

Управо та порука да је Христос рођен, страдао и васкрсао због спасења људског рода повезује све празнике у један.

„И када светитеље празнујемо, ми заправо Христа празнујемо, у кога су они веровали, који им је дао светост, од кога црпе светост и коме су поклонили свој живот, тако да та јединствена порука провејава, али нарочито кроз велике празнике као што су Божић и Васкрс“, поучава Драгутиновић.

Божић је празник каснијег датума у односу на већину других Христових празника и постоје разне тезе, подсјећа Драгутиновић, због чега је одабран баш 25. децембар за његово прослављање.

Рождество Христово, иконостас Цркве Светог Николе у Фочи 

„Сматра се да је Божић у једном моменту заменио у римском календару празник „Непобедивог сунца“ или „Сол инвиктус“, познати празник који је окупљао доста незнабожачког народа. Можемо говорити да је у четвртом веку Божић био празнован од стране Цркве, можда и раније, постоје разне дебате, које се базирају на разним историјским изворима и подацима у вези са почецима празновања Божића“, каже Драгутиновић и напомиње да је догађај Христовог рођења описан у два јеванђеља- по Луки и по Матеји, док у најстаријем јеванђељу по Марку, насталом око 70. године, нема приче о Христовом рођењу.

Професор поручује да је веома важно чувати народне божићне обичаје, али да се под тим не подразумијева само пуко провођење, већ да их је потребно објашњавати потомцима да би се очувала њихова животна симболика.

Не одричући се обичаја, па и оних који су пренесени из периода прије прихватања хришћанства, чува се веза са прецима, а сви ти обичаји, наводи Драгутиновић, су христијанизовани, Црква их је усвојила и освештала, тако да имају дубоко егзистенцијални смисао.

„Наравно, услови живота су се променили, већина обичаја је везано за сеоске средине, где је било ангажовано читаво домаћинство да се све испоштује и на неки начин је било лакше, јер је човек био окружен природом, која у великој мери доминира у божићним обичајима. Данас људи живе у градовима, бадњаке купујемо на пијаци, не идемо више у шуму да их сечемо, али без обзира што не могу да се очувају у тој форми као некада, потребно је да се одржи колико год је могуће традиција која чува обичаје наших предака, а који имају јаку животну симболику која је неисцрпна“, појашњава професор новог завјета.

Божићна чесница, Храм Светог Саве у Фочи

Божић је темељ и почетак човјековог спасења, истиче Драгутиновић и подсјећа на поруку светих отаца да је Бог постао човјек, да би човјек постао Бог.  Кроз вјеру у личност Исуса Христа, додаје професор, човјеку се нуди нови смисао живота, нова регулатива међуљудских односа, ново саморазумијевање и нова визија живота.

„Божић представља прилику да се увек изнова преиспитамо колико смо усвојили ту нову визију живота која се живи у Цркви и која прокламује победу над смрћу и међусобну љубав људи једних према другима. Не треба Божић никада да буде, опет кажем, само сет обичаја који имају много значења, али та значења често нису читљива непосредно, већ је потребно да о њима промишљамо, о њима разговарамо и оно што је најважније да се за Божић саборно црквено окупљамо и једни с другима радујемо“, наводи Драгутиновић.

Христово рођење, додаје он, људима отвара један једини путоказ и видик, суштински најважнији, а то је да се родио онај који ће побиједити смрт.

„Да је то један централни моменат у историји односа Бога и човека, када Бог на себе узима тело зарад нас и зарад уништења нашег највећег непријатеља, који је смрт. Имајући то у виду, живећи са тиме, треба да устројимао наш сопствени живот, који онда добија нови смисао, пуноћу, свест о томе да смо врло коначни, да нам је Бог дао кључну двоједну заповест- да њега волимо и да друге људе волимо и да имајући тај путоказ корачамо кроз живот ка вечном животу“, поручио је професор Драгутиновић.