Кнез Хоче Миливој и његов син Мустафа- санџакбег Херцеговине (АУДИО)

Мустафа-пашина џамија и прва махала на десној обали Ћехотине

Почеци исламизације у Фочи могу да се прате и по именима истакнутих личности које се срећу у историјским изворима. У вријеме пада под Турке, у Фочи је познат кнез Михоч Радичевић Утвичић /наводи се у изворима 1460. и 1466/, а као кнез Хоче 1481. године помиње се његов син Миливој Михочевић.

Чланови ове познате породице, тачније Михочев отац, кнез Радич и његов брат Радивоје, како закључује више историчара, међу којима су Десанка Ковачевић Којић и Есад Куртовић, као угледни, имућни и окретни фочански трговци и кнезови стекли су у првој половини 15. вијека дубровачко грађанство, па су бирани и за дубровачке конзуле у Фочи и за чланове судског вијећа у граду на Дрини и Ћехотини.

Међу првим намјесницима херцеговачког санџака био је, наводи историчар Богумил Храбак, „султанов слуга“ Мустафа Миливојевић Михочевић, којем је отац Миливој Михочевић, завјештао сву своју имовину.

Ако ове податке упоредимо са подацима да је прва муслиманска махала изграђена на црквеној земљи коју је уживао кнез Михоч, можемо закључити да је унук од првог човјека Хоче и корисника црквене земље- на неки начин и покровитеља фочанске цркве на Запољку, прешао на ислам добивши име Мустафа и поставши први човјек херцеговачког санџака.

Мустафин отац Миливој Михочевић је као кнез Хоче службу код херцега од Светог Саве, замијенио службом код санџакбега Херцеговине Ајас-бега, а ислам је осим Мустафе примио и други Миливојев син Назуф Миливојевић, док је трећи син Радослав, што је очигледно по његовом имену, остао у вјери својих отаца.

Лоза фочанских Утвичића, Радич- Михоч-Миливој-Мустафа

У свом истраживању породице Утвичић из Фоче, историчар Есад Куртовић је утврдио породично стабло, према којем је кнез Хоче Радич имао синове Михоча и Радоја. Михоч је имао двојицу синова  Вука и Миливоја, а Радоје тројицу: Драгуна, Драгоша и Вукоту. Миливојеви синови били су Мустафа-бег, Назуф и Радослав.

„Прелазак из босанског у османско доба, из једног друштвеног и политичког система у други, и прилагођавање новим околностима представљају типичну контекстуализацију коју је Миливој Михочевић, као и многи његовог времена, прагматично прихватио, задржавајући предности својих ранијих позиција. Миливојев насљедник био је херцеговачки санџакбег Мустафабег Миливојевић, праунук Радича Миловчића Утвичића. Отац Миливој је своје дипломатске вјештине ставио у службу свом сину. Миливој је повремено забиљежен са титулом кнеза, очигледно као кнез градске управе у Фочи. Умро је између априла 1488. и марта 1489. године“, пише Есад Куртовић, пратећи дубровачке и турске податке о насљедницима куће породице Утвичић у Дубровнику.

Адис Зилић у историјском чланку „Мустафа-бег Миливојевић на функцији херцеговачког санџакбега“ пише да је отац Мустафа-бега Миливој умро у старој вјери, односно да је тако окарактерисан у признаници новског кадије насталој након његове смрти.

Он је цитирао турски документ из априла 1489. године, а који је објавио Глиша Елезовић у књизи „Турски споменици“.

„Невјерник по имену Миливој у Фочи, у Херцеговој земљи, за живота и потпуно здрав, поклонио је васколики свој иметак своме сину Мустафи“.

Мустафа-пашина џамија /заокружена/, почетак ширења Фоче на другу обалу Ћехотине

Примјер тројице Миливојевих синова, од којих су двојица примила ислам, а трећи остао у старој вјери, типичан је за средњовјековну властелу.

То потврђују и два веома слична народна предања о Владисављевићима и Кујунџићима, старосједилачким православним породицама у Фочи, ријетким које су задржале статус спахија. Оба ова фочанска предања говоре управо о тројици браће, од којих су двојица прешла на ислам и од њих су потекле познате беговске породице, док од трећег брата, који вјеру није промијенио, поријекло у првом случају води позната српска трговачка породица Владисављевић, а у другом случају позната занатска, односно златарска и свештеничка породица Кујунџић.

Легенду о тројици браће Кујунџића- Мироју, Љубоју и Драгоју, записао је 1891. године срески начелник аустријске власти у Фочи Мирон Зарзицки. У предању се наводи и да је црква у Устиколини у вријеме турског освајања била под управом Кујунџића, те да су, пише Зарзицки, од те породице били неки чланови калуђери и црквени тутори.

Предање о Владисављевићима /о браћи Мироју, Влаиславу и Љубоју/ преноси Јован Дучић у књизи „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве, гроф Сава Владиславић“, а саопштили су му га стари Фочаци Никола Кочовић и Тане Јеремић.

Ни ова, као и остала народна предања, не морају бити у потпуности тачна, али на свој начин говоре о процесу исламизације унутар исте породице и као таква представљају важно свједочанство из времена с почетка турске владавине.

МУСТАФА МИЛИВОЈЕВИЋ ИЗГРАДИО ПРВУ МАХАЛУ НА ДЕСНОЈ ОБАЛИ ЋЕХОТИНЕ

Радичев праунук, Михочев унук, а Миливојев син, Мустафа Миливојевић Михочевић подигао је Мустафа-пашину махалу, прву турску махалу на десној обали Ћехотине, што је био заметак данашњег Доњег Поља.

Како на основу историјских извора закључује познати историчар умјетности Алија Бејтић, Мустафа-бег, касније унапријеђен у пашу, саградио је џамију наспрам доњег ћехотинског моста између 1485. и 1496. године /отприлике на простору између данашњег Плавог небодера и Храма Светог Саве/.

Мустафа-пашина џамија наспрам Српске банке, из аустријског периода

Џамија Мустафа-паше, позната као Пашина џамија, била је друга по старини фочанска џамија /послије Хамза-бегове/, а постојала је до 1948. године.

Муамер Хоџић пише да је Мустафа Миливојевић подигао џамију, односно месџид, 1484. године око којег је настала махала, што је подстакло ширење Фоче и на другу обалу Ћехотине.

Осим тога, задужбина, односно вакуф Мустафе Миливојевића, како то на основу турског пописа наводи Муамер Хоџић, обухватала је и девет млинова и један рибњак на Ћехотини. Хоџић прецизира да је Мустафа-паша управљао Херцеговачким санџаком од 1483. до 1486. и од 1489. до 1493. године.

Из дубровачких докумената о кући ове фочанске породице у Дубровнику, види се да су Мустафини рођаци из Фоче Драгун, Драгош и Вукота, синови од Михочевог брата Радоја, као и Миливојев брат Вук, остали у старој вјери.

„У првој половини априла 1489. године, Мустафа Миливојевић, заведен као Мустафа-бег Турчин, син покојног Миливоја Михочевића из Фоче, заједно са Драгуном Радојевићем из Фоче био је власник куће у Дубровнику“, наводи Есад Куртовић податке из архива Дубровника, у свом раду „Утвичићи из Фоче- босанско или дубровачко поријекло“.

Куртовић цитира и дубровачки документ из новембра 1493. године у којем се Мустафа помиње као покојни, а као насљедник Миливоја Михочевића наводи се Мустафин брат Назуф Турчин.

САНЏАКБЕГОВИ ОБРЕНОВИЋ, БОРОВИНИЋ, БОЉАНИЋ, СОКОЛОВИЋ

Бивша властела Војводства од Светог Саве, некадашњи поданици породице Косача, као и властела Краљевине Босне, под Котроманићима, и области којом су управљали Павловићи, добрим дијелом је прешла у ислам задржавајући привилегије.

Управо они су, како то напомиње историчар Бехија Златар, били најјачи ослонац османске власти у Босни, обављајући најважније функције- од санџакбегова и беглербегова до везира и великих везира.

За Мехмед-бега Обреновића, херцеговачког санџакбега /крајишника/, који је овим крајиштем , односно санџаком, управљао од 1500. до 1504. и од 1510. до 1511, Богумил Храбак наводи да је, очигледно, био конвертит српског поријекла. У његово вријеме управљања санџаком, у Фочи је средствима из султанове касе изграђена Царева џамија, за коју више историчара, међу којима и Алија Бејтић, сматрају да је направљена на темељима цркве.

Историчар Бехија Златар пише да је Мехмед-бег Обреновић поријеклом из властелинске породице кнеза Петра Обреновића, са Неретве, највјероватније из околине Коњица.

Породица Обреновић, Из књиге Бехије Златара

Златар помиње да је осим Мехмед-бега, Петар Обреновић имао још двојицу синова, који су такође прешли на ислам и били су истакнуте личности, а то су беглербег Румелије Халил-бег и Хамза-бег, који је био заим /крупни феудалац- имао посједе у околини Вишеграда/. Могуће да је ријеч о оном Хамза-бегу, првом санџакбегу Херцеговине, који је у Фочи подигао прву џамију.

Од 1504. до 1506. године, Херцеговином је управљао Синан-бег Боровинић, из познате породице Боровинића, из истоименог села код Фоче /у близини Устиколине/, која је, пише Муамер Хоџић, била у сродству са средњовјековним обласним владаром Радославом Павловићем.

Хоџић наводи да је један од родоначелника ове породице, кнез Твртко Боровинић био истакнути службеник двојице босанских краљева Трвтка Првог и Стјепана Остојића, а да су његови потомци у другој половини 15. вијека примили ислам. Најистакнутија личност ове породице, Синан-бег, касније паша, био је санџакбег Босне, затим Херцеговине и Смедеревског санџака, беглербег Румелије, а потом и Анадолије, да би 1516. постао велики везир умјесто Ахмед-паше Херцеговића.

Синан-паша је погинуо у Египту у бици за Каиро, а колико је био цијењен, подсјећа Хоџић, говоре ријечи султана Селима Првог: “Освојисмо Египат, али изгубисмо Синана. Египат није Синану раван“.

Међу „господарима Херцегове земље“, који су столовали у Фочи, издвајају се и Синан-бег Бољанић из истоименог села између Чајнича и Пљеваља, зет великог везира Мехмед-паше Соколовића /муж Мехмедове сестре Шемсе/, и његов брат Хусеин-бег Бољанић.

Синан-бег Бољанић био је херцеговачки санџакбег, како наводи Бехија Златар, у више наврата током 16. вијека. Саградио је 1570. године познату џамију у Чајничу, која је понијела његово име, а испред које су сахрањени он и супруга Шемса.

Чајниче

Осим џамије, у Чајничу је изградио караван-сарај, медресу, текију, 22 дућана, те мостове на Јањини и на Лиму у Прибоју. Муамер Хоџић пише да је Синан-бег Бољанић одржавао пријатељске везе са дубровачком владом, која му је често слала љекаре јер је боловао од тешке очне болести. Осим тога, наводи Хоџић, Дубровчани су њему и његовој жени Шемси у Фочу доносили скупоцјене тканине, огледала, мирисе, накит, јужно воће, а у вријеме док је био херцеговачки санџакбег постао је паша.

И његов брат Хусеин-паша Бољанић, који је у Пљевљима 1571. године подигао велику Хусеин-пашину џамију, био је једно вријеме херцеговачки санџакбег, а потом и босански беглербег. Браћа Бољанић, штићеници великог везира Мехмед-паше Соколовића, пресудно су утицали на развој Пљеваља, која тада стичу статус шехера. /Услов да касаба, како пише Нијазија Коштовић у књизи „Пљевља, шехер касаба Таслиџа“, прерасте у шехер је да има најмање десет џамија/. Таслиџа је тада имала 12 махала са 12 џамија и у њу се из Фоче 1576. године  премјешта сједиште херцеговачког санџака.

Породица Бољанић уздигла се, како наводи Бехија Златар, захваљујући управо родбинским везама са Мехмед-пашом Соколовићем, чије је село само двадесетак километара удаљено од њиховог.

Дужност санџакбега Херцеговине обављао је и један од синова Мехмед-паше Соколовића, Касим Курд-бег. Он је за вријеме управљања Херцеговином, од 1569. до 1571, саградио у Фочи сарај, пише Муамер Хоџић, и друге задужбине у Мостару и Пљевљима, а умро је млад 1572. године.

АХМЕД-ПАША СИН ХЕРЦЕГА ОД СВЕТОГ САВЕ

Међу истакнутим османским војсковођама, који су потекли из домаће властеле, поријеклом из Горњег Подриња, најзвучније име је син херцега Стјепана Вукчића Косаче, Стјепан Херцеговић /рођен је у Херцег Новом, али је постојбина његове породице било подручје од Фоче до Горажда/.

Стјепан Херцеговић је прешавши на ислам добио име Ахмед, под којим се, како наводи Бехија Златар, први пут помиње 1477. године у једном ферману Мехмеда Другог.

Породица Косача, из књиге Бехије Златара

Ахмед-паша Херцеговић 40 година је, као истакнути ратник, дипломата и политичар, био у служби тројице турских султана и у пет наврата је обављао дужност великог везира. Био је ожењен ћерком султана Бајазита Другог, принцезом Хунди-хатун. Имао је четири сина и једну ћерку. Преминуо је 1517. године и сахрањен је уз џамију коју је подигао у селу Дил, касније названом Херсек, њему у част, у близини Измита на обали Мраморног мора, пише историчар Бехија Златар.

У овом прегледу турских великодостојника који су потекли из хришћанских породица са подручја Горњег Подриња никако се не може изоставити име славног великог везира Мехмед-паше Соколовића из села Соколовићи код Рудог, у своје вријеме најмоћнијег турског државника и великог задужбинара.

За разлику од поменутог турског племства, које је то постало својевољним превјеравањем босанске и херцеговачке властеле, Мехмед-паша Соколовић спада у ону групу турских племића, који су као дјеца насилно отети од родитеља и одведени у „данку у крви“. 

                                                       Соколовићи, споменик у Вишеграду

Како то појашњава Бехија Златар, рођено име било му је Бајо, а као аџами-оглан /у преводу туђинско дијете/ одведен је у Једрене гдје је стекао прво образовање. Отац му се звао Димитрије, који је прешавши у ислам добио име Џемалудин Синан-бег.

Златар наводи да је Мехмед-паша Соколовић имао сестру Шемсу и брата Макарија /неки историчари сматрају да су Мехмед и Макарије били браћа од стрица/, који је био игуман манастира Хиландар, касније патријарх обновљене Пећке патријаршије, а да је њихов синовац Антоније 1570. године био херцеговачки митрополит /мало касније замијениће Макарија на патријаршијском трону/.

Породица Соколовић, из књиге Бехије Златара

Међу многобројним Соколовићима, Златар истиче и стричевића великог везира Мехмед-паше, оснивача касабе Рудо Мустафа-пашу Соколовића, за којег каже да је „био син хришћанских родитеља, који су до краја живота остали у својој вјери“.

У Фочи је вијековима присутан један огранак оног дијела ове знамените породице, који је остао у старој вјери. Фочански Соколовићи данас су једна од ријетких старосједилачких породица, а кроз историју су дали велики број православних свештеника.

ХАСАН НАЗИР И МЕХМЕД-ПАША КУКАВИЦА

Задужбинар најпознатије фочанске џамије- Алаџа џамије, челебија Хасан назир био је, такође, из фочанског краја, из села Вакуф код Челебића. Постоји више верзија народног предања, па једно каже да је отишао млад у Цариград, тамо се образовао и напредовао у служби, након чега је постављен за назира- надзорника царских рудника у Босни. Када се вратио у Фочу, на обали Ћехотине срео је своју мајку, која је препознавши га преминула, а он је на том мјесту подигао Алаџа џамију.

Алаџа џамија у првом плану

Друга верзија овог предања, коју преноси Ћамил Сијарић, доста је слична, а разликује се у томе што наводи да је Хасан као дијете одведен у Цариград за јаничара, а да му је мајка била православне вјере.

Слично је и предање о Мехмед-паши Кукавици, који је живио два вијека касније. Народно памћење казује да је био из православне породице Павловић, из фочанског села Војиновићи на обронцима Зеленгоре, а да је  као дијете одведен у Цариград у данку у крви. Касније постаје познати босански везир и задужбинар.

Џамија Мехмед-паше Кукавице, хан и сат кула у Фочи

И у овом предању помиње се мајка, која је Мехмед-пашу препознала по младежу и у том тренутку издахнула, а он је у родном селу, говори предање, за мајчин помен изградио мању цркву.

Мехмед-паша Кукавица у Фочи је половином 18. вијека у Пријекој чаршији подигао џамију, медресу, сат-кулу и караван-сарај, као и дрвени мост на Ћехотини. Међу његовим познатим задужбинама је и себиљ на Башчаршији, један од препознатљивих симбола Сарајева, а сат-кулу и џамију подигао је и у Травнику. Од задужбина Мехмед-паше Кукавице у Фочи сачувана је само сат-кула и урушени зидови џамије.

МАХАЛА ЋЕРЕЗЛУК СПОЈИЛА ВАРОШ СА ШЕХЕРОМ

Како то показује турски попис из 1585. године, у Фочи је, тачније у Српској вароши одвојеној од шехера, те године било свега 12 хришћанских кућа, док су у шехеру живјеле 534 муслиманске породице. Уз махалу Варош, насељену Србима, у вијековима који ће доћи појавиће се и махала Ћерезлук, која ће спојити хришћанску Варош са муслиманским шехером.

Када је тек формирана, под силом прилика- деложацијом и потискивањем хришћана из центра у предграђе, Српска варош била је прилично удаљена од шехера Фоче /према казивању старих фочанских породица, простирала се од данашње Цркве Светог Николе до насеља Бараковац/.

Како се повећавао број Срба и како су они све више, захваљујући трговини, економски јачали, Варош се приближавала турским махалама. То поготово долази до изражаја половином 19. вијека када је Османска царевина била на издисају и када је падишах /султан/ Абдул Меџид донио два хатишерифа којима је увео равноправност хришћанског са муслиманским становништвом, након чега су фочански Срби у Вароши подигли Цркву Светог Николе.

Ћерезлук је воћарски крај изнад Фоче, који се са обронака спушта до Цареве махале изнад пазаришта. Назив је добио управо по воћу, јер турцизам „через“, како тумачи  Абдулах Шкаљић у књизи „Турцизми у српско-хрватском језику“, у првом реду значи суво јужно воће, а затим и разне куповне посластице, као рахатлокум, бонбони...

Ћерезлук изнад Цареве махале, слика из 1933. године

Може да означава и поклон који се састоји од разних посластица и воћа, а који младожења по обичају шаље родитељима невјесте одмах послије вјенчања. Такође, „через“ означава и оно што не спада у главно јело, него споредно, као сир, воће, салата, док се ријеч „чережњак“ односи на тањир у којем се служи слатко справљено од воћа.

Варош и Ћерезлук ће се спојити, а како су се Срби, посебно од аустроугарске окупације, почели да спуштају у град и насељавају у долинама Ћехотине и Дрине, временом ће за српско насеље високо у брду превладати назив Ћерезлук.

Тиме је историјски назив Српска варош потиснут и готово потпуно заборављен. /Допринијела је томе и промјена значења термина варош, како то бива са ријечима кроз историју, па се та ријеч није више односила само на предграђе- субурбиум, већ на цијело градско насеље. У вријеме Краљевине Југославије Фоча је имала статус вароши- мањег града/.

У новијој историји, распадом социјалистичке Југославије и оснивањем Републике Српске, укида се и назив Ћерезлук, да би дио Фоче, који обухвата некадашња насеља Ћерезлук и Српску варош- један њен дио, добио име Обилићево. Преостали дио Српске вароши, нешто удаљенији од града, сада је у саставу насеља Лазарево, некадашње Чоходар махале.

ДОЊА, ПРИЈЕКА, ГОРЊА И ЦАРЕВА ЧАРШИЈА

Језгро турског шехера Фоча налазило се у углу између лијеве обале Ћехотине и десне обале Дрине /и данас је то ужи центар града/. Турци су тај простор између двије ријеке назвали Ортакол, а у његовој височијој зони назалила се чаршија- пословни дио шехера.

У средишту чаршије био је простран трг- пазариште /и данас је ту смјештена фочанска пијаца/, а испод и изнад трга улице са нанизаним занатским и трговачким радњама.

Дио од горњег ћехотинског моста до пазаришта звао се Доња чаршија, од пазаришта до Сат куле Мехмед паше Кукавице Пријека чаршија, а од Сат куле према Горњем Пољу водила је Горња чаршија у којој су поред дућана били и ханови и караван-сараји.

Горња чаршија

У неким изворима може се наћи податак да је постојала и Царева или Царска чаршија- према једнима крак који се одвајао из Пријеке чаршије према Царевој џамији, а према другим изворима то је био још један назив за Доњу чаршију.

Данас се сви дијелови чаршије /онога што је од ње остало/ називају Пријека чаршија и тај дио града је под заштитом као национални споменик Босне и Херцеговине и Републике Српске.

Макета Пријеке чаршије, Музеј Стара Херцеговина

Своју чаршију, одвојену од главне, имало је и Доње Поље, али без већег привредног значаја, осим што је служила за потребе становника тог дијела Фоче на десној обали Ћехотине.

МАЛО ПОЈАШЊЕЊЕ МАЂАРСКОГ ТЕРМИНА ВАРОШ И СЛОВЕНСКОГ ГРАД

Сама ријеч варош је из мађарског језика и синоним је за словенску ријеч град. Термин варош се у Мађарској првобитно користио за утврђена насеља, опасана високим зидинама, у које се улазило кроз градску капију, а касније за сва већа насеља. Термин је дошао из иранског језика, односно потиче од иранске ријечи вара, што значи заклон, утврђење, а Мађари су му додали за њихов језик уобичајени суфикс -ош. Исто тако, дворац или замак Мађари називају вара.

На нашим просторима ријеч варош је имала нешто другачије значење, које се мијењало кроз историју. За насеље ограђено и утврђено зидинама код нас се у средњем вијеку користио словенски назив град, који ће касније добити шире значење, баш као варош у Мађарској, и односиће се на сва већа урбана насеља.

Под термином варош, код нас се некада подразумијевало предграђе или подграђе, латински suburbium. Град је, дакле, у средњем вијеку био, као што и сам назив казује, ограђени, утврђени дио насеља, а дио ван градских зидина, односно подграђе са трговиштем, називало се варош. Тако налазимо примјере да су приморски утврђени градови имали своје вароши ван зидина.

Турци су термин варош користили за предграђа насељена хришћанским становништвом, изван муслиманског шехера или за хришћанску махалу унутар шехера.

Српска варош, фото Музеј Стара Херцеговина

Кроз историју, значење је промијењено, па се под називом варош на јужнословенским просторима данас подразумијева мање насеље- градић, не дакле више предграђе или подграђе, него комплетно насеље, али са мањим бројем становника. Додуше, тај израз би се данас могао сврстати у архаизме, јер се све мање користи, али се задржао у називима неких мјеста- Котор Варош, Нова Варош, Вараждин, Вуковар, Бјеловар, Дарувар...

У средњовјековном смислу, сматра се да Фоча није била град (ограђено насеље), односно да није имала градске зидине и капије.

Фоча, односно Хоча, у средњем вијеку била је трговиште, латински mercatum и станица важних караванских путева. Доласком Турака, почела је изградња оријенталног града- шехера, са махалама, чаршијом и пазариштем у којем није могло бити мјеста за хришћане. Становништво које не би прешло на ислам, било би на неки начин деложирано из ужег градског језгра, замјеном земљишта, и насељавано ван шехера, у предграђе, звано варош.

Српска варош, кућа Хаџивуковића

Мада се сматра да средњовјековна Хоча у вријеме Немањића, Војиновића-Алтомановића, Котроманића и Косача није имала бедеме и куле, већ је била отворено насеље и значајно трговиште гдје се вршила размјена добара, ипак, према мишљењу историчара Бојана Крунића, постоје индиције да је имала своје утврђење с друге стране Дрине на узвишењу данас познатом као Градачка стијена у селу Градац.

 “О постојању једног таквог утврђења, које је изграђено с циљем заштите трга Хоче, поред дубровачке грађе у којој се помињу људи из Потхоче, што је индиција да је постојало и само утврђење, говори и турски путописац Евлија Челебија, који каже да је тврђава Фоча порушена након што је дошла под османску власт”, наводи Крунић и додаје да би одговор на ова питања могло дати археолошко испитивање тог локалитета, које никада није вршено.

Крунић сматра да би средњовјековни град Подринац, који се помиње у историјским списима, могао бити или Градина узводно од Фоче или утврђење трга Хоче на Градачкој стијени.

О томе говори и Богумил Храбак наводећи да средњовјековна Хоча није имала никаквих трвђава и зидина, него је била отворена варош, а не град, али да је ипак у једном краћем историјском периоду имала мање утврђење.

„Накнадно, али прије доласка Османлија, преко Дрине, на северу од града на брежуљку је саграђена тврђавица, која је, изгледа, имала и мало подграђе, али већ са доласком Турака, није била више у функцији“, пише Храбак.

Фоча је можда била без рукотворених зидина, али је у подножју планина и на ушћу двије ријеке, увијек имала моћну природну заштиту. Тако народна пјесма, коју је записао Вук Караџић, казује да је Фоча ограђена са „три града тврда“, односно три ограде, а то су ријеке Дрина и Ћехотина, и Црни врх планина, „тер се Фочи приступит не даду“.