Фочански небески цвијет и црква као заједница вјерних у тијелу Христовом (АУДИО)

Камене блокове на улазима у стару фочанску цркву Светог Николе краси и мотив круга са више цвјетова од по шест латица, који се прожимају и надовезују један на други. Овај знак са снажном симболиком многи данас називају небеским цвијетом или цвијетом живота.

Појединачни цвијет добија се оцртавањем шест кругова истог пречника око централног круга, а цвијет живота састоји се од најмање седам таквих појединачних цвјетова, као што је то случај са мотивом на фочанској цркви.

Цвијет живота на јужном бочном улазу у Цркву Светог Николе

Занимљиво је да је овај соларни симбол био присутан у древним културама које нису имале додира, а одушевљавао је и многе научнике, умјетнике, психологе који су у њему видјели тајну живота и стварања, тврдећи да се налази у основи свих природних система. Између осталог, да је и у структури кристала, као и да се по обрасцу „цвијета живота“ дијеле и ћелије ембриона.

Цвијет живота на преслицама са изложбе Народног музеја Ужице у Фочи

У хришћанству, у којем се укидају све подјеле, „цвијет живота“ може послужити као приказ саборности и духовног јединства, односно заједништва у Христу, о чему прича Свети апостол Павле када каже да су сви вјерујући људи једно у Христу.

„Јер као што у једном тијелу имамо многе уде, а сви уди немају исти посао, тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима…“, каже Свети апостол Павле у Посланици Римљанима.

У Посланици Галатима, он наводи да су људи- вјером у Христа, синови Божији.

„Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јеврејина ни Грка, нема више роба ни слободњака, нема више мушкога рода ни женскога, јер сте сви ви једно у Христу Исусу“.

Цвијет живота на преслици са изложбе Народног музеја Ужице у Фочи

Стога, „цвијет живота“ са латицама које се надовезују, односно са повезаним цвјетовима, на Цркви Светог Николе, а исто тако и на Цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу, подигнутој одмах након фочанске, симболизује јединство хришћана, њихову повезаност кроз вјеру у Свету Тројицу, односно кроз крштење, живот по Божјим заповијестима и причешће /присаједињење Христу/ тијелом и крвљу Христовом.

„Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо, није ли заједница тијела Христова? Јер, један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног тијела причешћујемо“, каже апостол Павле у Првој посланици Коринћанима.

Етнолог-антрополог Музеја Републике Српске Нина Давидовић наводи да је цвијет живота у инвентарној музејској књизи представљен као мрежа розета, а у страној литератури означен као сјеме живота.

„Спада у геометријске фигуре и чини га много преклопљених кругова, који формирају структуру цвијета. Према неким изворима, поријекло цвијета живота налазимо у природи, а налази се у многим древним архитектурама свијета, попут храма Озириса у Египту“, пише Давидовићева у свом раду о колекцији преслица овог музеја.

Цвијет живота може да симболизује савршен ред, као приказ космичког реда, додаје она, уз тумачење да соларни симболи урезани на преслицама представљају обнављање, рађање, цикличност живота и смрти и годишњих доба, бесконачност и плодност.

Полумјесец са цвијетом живота на сјеверном бочном улазу у Храм Светог Николе

Историчарка умјетности Зорица Ивковић каже за Радио Фочу да повезане розете имају умножено значење појединачне розете.

„То је то јединство у космосу, хармонија, коју су људи од најстаријих времена схватали гледајући како се све у природи по некаквим законима одвија, као савршенство које је неко уредио, које је та нека виша сила-Бог, уредио тако да функционише као унутар неке затворене хармоничне целине, коју заправо та кружница ограничава“, каже Ивковићева.

И она се слаже да симбол умножених розета у оквиру круга у хришћанству може да указује на заједништво у Исусу Христу.

„Што је најважније- заједништво, јединство, што се постиже црквеним сабрањем. Зато се у црквама то и симболично представља на тај начин, како је све уједињено у Господу, у сабрању, у тој заједници која је нераскидиво везано љубављу према Христу. Исто тако је и у другим религијским заједницама“, напомиње Ивковићева.

Розета испред иконостаса, Храм Светог Саве

Олтар сваког православног храма окренут је према истоку, према страни свијета гдје излази Сунце.

Све врсте стилизованих цвјетова на црквама и надгробним споменицима, било да су са шест, осам, 12 или више латица, уоквирене су кругом- знаком Сунца, космоса и вјечности /круг, као и вјечност, нема почетак ни крај/.

Кружни цвијет /розета/, као симбол истока Сунца правде, односно извора вјечног живота, обично се налази изнад улаза у цркву, затим на средишту наоса, те испред иконостаса- поткуполна и амвонска розета.

Осим цвијета испод куполе, фочанска Црква Светог Николе има и у камену изрезбарено Сунце испред централне цјеливајуће иконе.

Сунце испред цјеливајуће иконе Храма Светог Николе

/Овај мотив сачуван је при рестаурацији цркве и промјени камених подних облога 2023-2024. године, с тим да је стари рад у камену замијењен истовјетним новим./

Нови храм Светог Саве у Фочи има више подних розета у припрати и наосу, а љепотом и монументалношћу посебно се истиче велики поткуполни цвијет са 12 латица и изнад њега велики лустер /панкандило или полијелеј/ са кружним дијелом хоросом, који такође симболизује Сунце правде, односно свјетлост Исуса Христа.

Розета у Храму Светог Саве

Мања розета испред иконостаса ове цркве је са шест латица.

Мотив цвијета у кружници заступљен је и на мраморју /стећцима/, а управо један такав, са осам латица, са стећка госта Милутина из фочанског села Хумско, своје мјесто нашао је и на грбу општине Фоча.

Цвијет или звијезда у кружници добије се и приликом опхода вјерника око храма- литијом се описује круг вјечности, а унутар круга је храм-звијезда, што све заједно симболизује Сунце правде, односно Цркву као заједницу вјерних у тијелу Христовом.

СВЕТИТЕЉСКИ ОРЕОЛ

Заједнички симбол више религија је и ореол око главе светитеља. У многим древним културама, богови свјетлости и Сунца приказивани су са кругом, односно Сунцем, изнад или иза главе.

                          Приказ египатског бога сунца Ра

Слично је и у хришћанству, гдје се Христос, Богородица и светитељи приказују са златним кругом око главе.

Симболика је јасна и указује на божанску свјетлост вјечног живота, којом је обасјан и којом исијава светитељ, а коју је стекао, очувао и умножио смирењем и љубављу, живећи по Божјим заповијестима.

Круг који означава Сунце симболизује и савршенство, пуноћу и вјечност светитељевог живота.

ЗАЈЕДНИЧКО ПСИХОЛОШКО НАСЉЕЂЕ ЧОВЈЕЧАНСТВА

Симболику круга психолози, према Карлу Јунгу, објашњавају цјеловитошћу психичког живота код човјека који је успио да постигне јединство и склад свјесног и несвјесног у себи.

Бочни сјеверни улаз у Цркву Светог Николе 

Исту симболику, према њима, носи и шестокрака звијезда - два прожимајућа троугла, један врхом окренут горе, а други доле, представљају јединство и равнотежу супротности.

У том смислу, шестокрака звијезда у хришћанству може се тумачити као спој човјечије и божије природе у Исусу Христу, прожимање земље и неба, пролазности и вјечности, материје и духа, мудрости и безазлености /будите мудри као змије, а безазлени као голубови- према причи из Јеванђеља/.

Розета на дјечијем игралишту у насељу Самоборска

Познато је да и крст означава управо двије димензије човјека- хоризонталу живота на земљи и вертикалу стремљења ка вјечном животу.

Цвијет са описаном кружницом, односно сунчано коло, звијезда са шест, осам или више кракова, крст и полумјесец са звијездом старији су од свих религија и убрајају се у  симболе за које психолози кажу да потичу из „колективног несвјесног“, из оног дијела психе који чува и преноси заједничко психолошко насљеђе човјечанства.

Симболи су језик несвјесног, појашњавају Јунг и група аутора у књизи „Човјек и његови симболи“, а несвјесно је вођа, пријатељ и савјетник свјесног дијела човјековог бића.

Крст у шестокракој звијезди, улаз у двориште Српске школе у Фочи

„Човјек постаје цјеловит, потпун, смирен, плодан и срећан онога тренутка /и само тада/, када су свјесно и несвјесно научили да живе у миру и да се међусобно допуњују“, наводи се у овој књизи.

Историчарка умјетности Зорица Ивковић истиче да је фасцинантно да су ови симболи заједнички за културе које нису имале додира.

„То је заиста невероватно, тада када није било комуникације, у најстаријим временима, на потпуно другачијим странама света, имате готово идентичне симболе, јер је човек сам то тога долазио. Тако сву симболику треба сагледавати од најстаријих времена, од човека који исконски доживљава свет око себе и у потреби за заштитом, коју нема, као што је ми имамо- бар мислимо да је имамо, он ствара симболе који ће га заштити. Тежња за заштитом и тежња за савршенством су у основи свих тих симбола“, истиче Ивковићева.

СВЈЕТЛОСТ-СВЕТОСТ

Етимологија је увијек занимљива, па и у случају ријечи свјетлост и светост, јер упућује на њихову сличност и заједнички коријен. Свјетлост- светост, светитељ, свештеник, просвјета.

У стара времена, српским краљевима, царевима, деспотима, кнежевима, поданици су се обраћали са „ваша свјетлости“, „свијетли кнеже“, „свијетли господару“, што би се могло повезати са култом Сунца из старих цивилизација у којима су се цареви поистовјећивали са „богом Сунца“.

               Грчки бог сунца Хелије

Вјеровало се да је владарима управо од Бога дано да управљају народом, да су од Бога изабрани, па је у средњем вијеку већина њих након смрти проглашавано светима.

Израз се задржао и у новијој историји, у вријеме ослобођења од Турака.

У спомен-комплексу кнезу Милошу Обреновићу у његовом родном селу Горња Добриња код Пожеге пише: “Ову воду и чардак подиже СВЕТЛИ господар Милош Обреновић, књаз србски, 15. августа 1860. свом оцу господару Теодору задужбину“.

Слику уступила Туристичка организација Пожега

Нестанком краљевине, изгубио се и „свијетли господар“, као и израз „ваша свјетлости“, али је остало „ваша светости“ при обраћању патријарху.

Краљевска круна је још један знак божије свјетлости. Тако Цетињски вјесник 15. августа 1910. године извјештава о проглашењу Црне Горе краљевином:

„На главу многозаслужнога Господара Николе Првог небо спушта данас Краљевску Круну славних Немањића, а народно одушевљење огрће га порфиром љубави и благодарности“.

Оба придјева „свијетли“ и „освећени“ присутни су у ктиторском натпису изнад улаза у Цркву Светог Николе у Српској вароши у Фочи.

Ктиторски натпис на Цркви Светог Николе

Црква је изграђена 1857. године након што је падишах Абдул Меџид одобрио и помогао њену градњу. Изнад улаза пише да се храм сазидао „милошћу Божијом и дозвољенијем всепресвјетљајшћег /у преводу свепресвијетлог/ владајућег цара султана Абдула Меџида и со трудом високопреосвјашћењејшћег /високопреосвећеног/ господина Григорија митрополита“.

ДРВО ЖИВОТА И ВИНОВА ЛОЗА

И остали украси на каменим довратницима Цркве Светог Николе у Фочи имају доста сличности са мотивима на стећцима и може се рећи да представљају насљеђе и историјски континуитет културе стећака.

Љепотом посебно плијене разне представе биљака /неке од њих у коријену имају цвијет са шест латица, што упућује на сјеме живота/ за које би се могло рећи да су један вид „дрвета живота“, рајског биља које има симболику вјечног живота након смрти.

О томе се говори у Откривењу Јовановом, при опису Новог Јерусалима: „И показа ми ријеку воде живота, бистру као кристал, која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог. Насред трга његова и са обје стране ријеке Дрво живота, које рађа 12 родова…“

Посебно занимљив је централи мотив на каменом луку изнад главног улаза у фочанску цркву, који са страна има двије гране чији су плодови крстови у кругу, а затим и двије гране са цвјетовима у кругу, као плодовима. При врху стабљике у средишњем дијелу је крст, а на крсту цвијет живота- односно Царство небеско.

Мотив изнад главног улаза у Цркву Светог Николе

Присутни су и украси у виду винове лозе, чија симболика јасно упућује на ријечи Исуса Христа: „Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар“ из Јеванђеља по Јовану.

За ученике своје Христос каже: „Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа…Ако останете у Мени и ријечи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам“.

ПОЛУМЈЕСЕЦ И ЗВИЈЕЗДА

У раду „Симболичне представе на стећцима“, историчар Драго Видовић наводи да су соларно-лунарни симболи на стећцима имали религиозни карактер и да су се формирали под заједничким утицајима старих словенских вјеровања и хришћанских религиозних схватања. Он истиче да у овим симболима нема ништа јеретичко, те да је њихова веза са знаком крста недвојбена. Такође, Видовић закључује да су симболи Сунца имали исту вриједност и били једнако омиљени као и симболи полумјесеца.

Уз Сунце, у Цркви Светог Николе много су заступљени и мотиви Мјесеца са звијездом и без ње, какви се такође срећу на стећцима. 

Полумјесец и звијезда са цвијетом живота, јужни бочни улаз у Храм Светог Николе

Познато је да су полумјесец и звијезда били грб града Византиона, касније Константинопоља, а налазе се и на наводном грбу древне Илирије.

/Наводном, јер је грб Илирије настао тек у 16. вијеку, тако да се не може говорити о његовој вјеродостојности. Под Илиријом се тада сматрала древна пријенемањићка Србија, коју су чинили Босна и Рашка, а чији је један вид обнављања, према творцима илирског грбовника, било Душаново царство./

Симбол полумјесеца и звијезде проистекао је из лунарног култа старих вјеровања, а у хришћанству, како тумаче историчари, може да се односи на Богородицу са Христом, према причи из Откривења Јовановог: „Жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезиним, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда. И она бјеже трудна и викаше од болова, мучећи се да роди“.

У православној молитви се каже: „Родила си, Дјево, свјетлост недоступну, зато мрак моје душе твојим свијетлим зраком одагнај, и на стазе спасења мој живот управљај“.

Богородица се сматрала заштитницом краљевине Босне, а уз звијезду њен симбол је и стилизовани цвијет љиљана.

У православној химнографији, Богородица се назива „Цвијетом који не вене“ и „Непрегледном свјетлошћу“.

„Непрегледна свјетлости наша, Богородице Дјево, освијетли путеве тамне душе наше, да бисмо лакше поднијели сва искушења до стазе спасења“.

Фреска у Цркви Светог Варнаве у Источном Сарајеву 

Подни цвијет у црквама назива се и Богородичино коло, као и округли дио црквеног лустера изнад цвијета, што опет упућује на Сунце, односно на нестворену свјетлост вјечног живота.

У римокатоличкој традицији, Богородица се назива „Звијездом мора“, а на тај назив могло би да упути и једно од етимолошких објашњења значења самог имена Марија.

У посебности српског народног православља проистекле из предхришћанског насљеђа култа Сунца може се убројати и паљење бадњака уочи Божића, као и окретање славског колача.

Паљење бадњака је обичај, објашњавају етнолози, којим су стари Словени испраћали стару годину, односно старо Сунце, и дочекивали рађање новог, младог Сунца након зимске краткодневнице /Сунцеворот или Коловорот/.

Обичај је у хришћанству добио нову, али сличну симболику- његовим налагањем најављује се рођење младог Бога, божијег тића- Божића, односно Спаситеља- Сунца правде.

Сунце симболизују и српско народно коло, као и вјенчићи од биља који се плету за црквене празнике  Духове, Ивањдан, Врбицу, док према етнолозима исту симболику има и славски колач.

Представа Сунца и Мјесеца на распећу иконостаса Цркве Светог Николе   

Кружног облика, са сличном симболиком, је и гумно или гувно, зараван у селима, нешто попут сеоског трга, гдје се људи састају ради разговора и дружења или се на том мјесту врше жито и сабира љетина.

Нестворену свјетлост Сунца правде- Исуса Христа у храмовима симболизује и златна боја која преовладава као позадина на фрескама и иконама и као позлата на црквеном намјештају.

И не само златна позадина, већ и ликови светитеља одржавају божанску свјетлост, односно светост.

Иконостас Храм Светог Николе

Како тумачи архимандрит Рафаил Карелин, православна икона је свјетлост која долази из даљине, пројава благодати Божије на земљи.

„Светитељи на иконама гледају нас из вјечности и њихов поглед као да обухвата цијелу васељену“, пише архимандрит Рафаил у књизи „Умијеће умирања или умјетност живљења“.

Изнад главних двери на иконостасу Цркве Светог Николе је "недремајуће око" или "свевидеће око", са зракама Сунца.

Према старом народном вјеровању, Сунце је око Божије, односно прозор кроз који Творац надгледа своју творевину.