Рушење Ловћенске капеле — разњегошавање Његоша

Рушење Ловћенске капеле и изградња Мештровићевог маузолеја на Ловћену представљају културоцид и духовни геноцид над српским народом у Црној Гори и Српском православном црквом. Истакао је то на промоцији Зборника „Ловћенска капела“ и књиге „Драги мој мучениче“ у фочанском Центру за културу и информисање Будимир Алексић, један од приређивача Зборника научних радова „Ловћенска капела“.

Зборник научних радова „Ловћенска капела“ посвећен је педесетогодишњици рушења капеле на Ловћену, у којој је, по сопственом тестаменту, био сахрањен Петар Други Петровић Његош.

У зборнику је обухваћено двадесетак радова који освјетљавају и контекстуализују вријеме рушења Његошеве завјетне капеле 1974. године и изградње маузолеја, навео је Алексић: „То је значило једно доба разњегошавања Његоша, што је представљало обрачун са српским народом и Српском православном црквом, у функцији промјене идентитета српског народа у Црној Гори. Овај Зборник показује да је и данас српска интелектуална елита на становишту да је то био, у ствари, духовни геноцид и да је то нешто што је незамисливо у цивилизованим друштвима — да се руши један храм, једна црква у којој је био сахрањен један владика, који је уједно и највећи српски пјесник. Он је ту био сахрањен у складу са својим тестаментом, желећи да почива у цркви на Ловћену; то је прекршено и он је заточен у једном маузолеју који уопште не приличи нашој хришћанској цивилизацији и српској традицији“, рекао је Алексић.

Као и прије педесет година, тако и данас српска интелектуална елита у Црној Гори сматра да капела треба да се врати на Ловћен, додаје Алексић: „Не мора да се уклања нити неутралише маузолеј — нека остане — али сматрамо да има довољно простора и за капелу, како би се вратио Његошев аманет и како би његови посмртни остаци почивали у цркви Светог Петра Цетињског, коме је капела била посвећена“, закључио је Алексић.

Сва документа везана за рушење капеле на Ловћену посвећено је прикупљао тадашњи митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић, а она су, благословом садашњег митрополита Јоаникија, угледала свјетло дана објављивањем у књизи „Драги мој мучениче“.

Иако о рушењу капеле постоји неколико вриједних издања, ова књига чува сјећање на митрополита Данила Дајковића и највјерније приказује његов значајан рад у Митрополији црногорско-приморској, истакао је приређивач, професор Веселин Матовић. „Управо у овој књизи показује се прави лик митрополита, јер су тадашње власти све што се дешавало, као и све што су писали ти велики људи — интелектуалци, писци, историчари умјетности и тако даље — у ствари приписивале митрополиту, сматрајући да је ријеч о некој његовој завјери. Он је био оптужен, пријећено му је и био је изложен страшној, јавној тортури. Чак су против њега организоване и демонстрације ученика, а пријетње су упућиване на разне начине. Ипак, остао је врло принципијелан и јасан у свим тим нападима у јавности. Одговарао је прецизно и јасно; сваки његов текст био је невјероватно убједљив, садржајан и заокружен, али увијек достојанствен. Ни у једном случају, чак ни када су га најружније нападали, није узвраћао на исти начин, него је чувао своје достојанство као личност и као митрополит“, рекао је Матовић.

Додао је да је митрополит Дајковић био трагични јунак ловћенске драме, те да је од свог доласка у Митрополију 1961. године, која је била опустјела, успио да оживи њен рад и покрене обнову цркава и црквеног живота: „Црна Гора је тада била доведена до готово потпуног уништења црквеног живота. На цијелом простору Црне Горе било је свега 17 свештеника, док је раније постојало око 270 парохија. Упркос свему томе, митрополит Дајковић је успио да много тога учини на том плану, али његов посебан значај огледа се у борби за очување Његошеве капеле“, додао је Матовић.

Након дугогодишње расправе око подизања маузолеја на Ловћену и борбе против рушења капеле, митрополит Данило је покренуо и тужбу против државе.

„Овим срамним суђењима, којима су надлежни судови погазили основна начела правде и права, обиљежен је завршни чин тадашње ловћенске драме. Знамо како се она завршила: црква је срушена, Његошев аманет погажен, његове кости су на безочан начин пренесене и положене у маузолеј, судски процес је обесмишљен, власт је тријумфовала, а митрополит Данило је, по земаљским мјерилима, понижен и поражен. Над њим је извршено насиље безбожне власти, исто као и над Његошем, Црквом и Ловћеном. Међутим, по јеванђељском мјерилу, митрополит је из ове неравноправне борбе изашао као морални побједник. Значај те његове побједе, протоком времена, увећава се и постаје све очигледнији. Ова књига до детаља освјетљава витешку борбу митрополита Данила за очување Његошевог аманета и светости Ловћена…“, закључује митрополит Јоаникије у предговору ове књиге.